Soçi’de yapılan son görüşmeye dair arka plan bilgilerine vakıf olduğunu aktaran Dugin “O gün Erdoğan ve Putin dünya dengeleri açısından hangi tarafta yer alacaklarını konuştu ve aldıkları kararı paylaştı. Kürt haritasından Kırım’a, Afganistan’dan Libya’ya, Kafkaslardan Suriye’ye tüm alanlara ilişkin hayati konularda kendi kırmızı çizgilerini çizdi. Başta İdlib olmak üzere birçok konuda uzlaştıklarını söyleyebilirim. Ancak bu tarihî buluşmada konuşulanların önemli bir kısmı sır olarak kalacak. Biz sadece sahada yansımalarını göreceğiz’’ dedi.
Putin’in dış politikasını belirleyen isimlerden Aleksandr Dugin, ABD’nin Suriye’den çekileceğini ve bunun kademeli olarak gerçekleşeceğini anlattı. Amerika’nın çekilmesi ile tüm meselelerin hallolmayacağı görüşünü dile getiren Dugin “ABD çekilse bile kriz üretmeye devam edecek. Bu noktada tek belirleyici unsur Rusya, Türkiye ve İran’ın tutumu olacak” diye konuştu.

Mislim da Srbija ima principijelno važan značaj za geopolitiku Balkana, Evrope i sveta u celini. Balkan je čvorište civilizacija. Na njemu se spajaju mnoge, često dijametralno suprotne, linije geopolitičkih interesa, ne samo evropskih država, već i svetskih polova. Upravo je ovuda prolazila linija odbrane između istočnog i zapadnog bloka u vreme Hladnog rata. Ranije su se ovde sudarali interesi Turske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke. I danas Balkan predstavlja jedan od dva ekrana svetske geopolitike. Drugi je Bliski istok. Zato je Srbiji suđeno da igra glavnu ulogu u geopolitici.

Али од почетка двехиљадитих нешто је пошло наопако. С Путином заустављени су дезинтеграција и даља деградација Русије, а њен нестанак са светске сцене је био предуслов за тријумф глобалиста. Кренувши путем обнове суверенитета, Русија је прешла дуг пут за 20 година и постала један од најважнијих полова у светској политици, наравно и даље слабија од СССР-а и социјалистичког блока, али не више робовски подређена Западу као што је била деведесетих.
Паралелно са овим, Кина је захваљујући економској либерализацији задржала политичку моћ у рукама Комунистичке партије, али избегла судбину СССР-а, колапс, хаос, „демократизацију“ по либералним стандардима и постепено постала највећа привредна сила упоредива са САД.
Другим речима, постојали су предуслови за мултиполаран светски поредак који би, поред Запада (САД и НАТО), имао макар још два подједнако значајна пола – Путинову Русију и Кину. Што је та алтернативна слика света, у којој поред либералног, глобалистичког Запада постоје и друге врсте цивилизација, била јаснија, то су комунистичка Кина и конзервативна Русија себе више истицале.

Када пажљиво разматрамо детаље протеста у САД, видимо да се иза акција демонстраната, са њиховим спонтаним таласима индигнације и потребом да разбијају прозоре супермаркета и пљачкају – што је комбинација која делује прилично чудно Русима – крије нека мање или више организована сила. Час на једном, час на другом месту, израњају фигуре које врло добро знају шта раде.

На пример, разбију неколико излога радњи, али не учествују лично у пљачки, него просто иду даље ка другим излозима, не остављајући трагове, пажљиво скривајући своја лица, косу и очи под гас маском, заштитним оделом и… кишобраном (чињеница да отворени кишобрани пружају заштиту од гумених метака и снимања из хеликоптера позната је ретко којем обичном Американцу). Уз све то, јасно је да поједини амерички и светски медији – пре свега они прогресивни (као што су Си-Ен-Ен или Би-Би-Си) настоје да воде догађања у једном одређеном смеру, ублажавајући гнусне сцене пребијања и пљачке недужних власника продавница, жена, инвалида и старих лица, и прослављајући припаднике мањина који неким (најчешће ружним) гестом или акцијом провоцирају руљу да се упушта у отворено насиље.

пидемија коронавируса представља крај глобализације. Отворено друштво је зрело за инфекцију. Свако ко жели да растури државне границе припрема територију за потпуно уништавање човечанства. Можете се насмејати, наравно, али људи у белим ‘хазмат’ оделима зауставиће непримерени смех. Само нас затвореност може спасити. Затвореност у свим чулима - затворене границе, затворене економије, затворено снабдевање робом и производима, што је Фихте назвао "затвореном трговачком државом". Сороша би требало линчовати, а Фихтеу подићи споменик. То је прва лекција.

Како је Блиски исток огледало глобалних промена светске геополитике, овај догађај је од још већег значај, који се тиче светског поретка у целини. Није случајно што су многи посматрачи смрт Генерала Солеиманија, хероја борбе против Даеша у Сирији и Ираку, тумачили као почетак Трећег светског рата или, у најмању руку, као почетак америчког рата против Ирана. Изгледа да ирански ракетни напад на две америчке војне базе у Ираку, 8. јануара 2020. године, потврђује ову анализу: Солеиманијева смрт почетак “коначне битке“. Управо је тако овај догађај и схваћен у шиитском свету, у коме су ишчекивање краја света и доласка Махдија, Спаситеља, обећанима на крају времена толико снажни, да утичу не само на њихов верски поглед на свет, већ и на анализу свакодневних политичких и међународних догађаја. Шиити крај света виде као "последњу битку" између присталица Махдија и његових противника, снага Даџала. Сматра се да су Махдијеве присталице Муслимани (и Шиити и Сунити, али са изузетком струја попут вахабија и салафиста, који су виде као  екстремисти, ‘јеретици’ и  и ‘такфири’), док је Даџал, исламски антихрист, чврсто повезан са Западом, пре свега са Сједињеним државама. Већина пророчанстава каже да ће се коначна битка одиграти на Блиском истоку, а да ће се и сâм Махди појавити у Дамаску. Лик Махдија се, такође, може наћи међу Сунитима; док Шиити верују да је он „скривени Имам“ који је до данас остао жив, али “скривен“, Сунити тумаче Махдија као вођу исламског света ће се појавити на крају времена, како би повео одлучујућу битку против Даџала, у коме већина Сунита види материјалистичку и атеистичку цивилизацију савременог Запада, а сâмим тим и америчку хегемонију, као најагресивнију претходницу Запада.

Већ сам објавио два тома о источноевропској цивилизацији, а део тога је посвећен српском Логосу. Открио сам да су Срби у суштини ратници. То је наслеђе Беле Србије и древне историје – изгледа да је сарматски фактор у томе одиграо важну улогу. Али Срби су се населили у региону Балкана, где је давно пре доласка првих Индоевропљана преовладавао древни матријархат – цивилизација Велике мајке – њене остатке налазимо у Лепенском Виру, Винчи и тако даље. Дакле, ту је и скривени утицај Логоса Кибеле у српској традицији.
Мислим да су Косовска битка и епски избор краља Лазара кључ за српски идентитет: Србин је онај који претпоставља славну смрт за православну веру и српску отаџбину било каквом богатству и даровима непријатеља. Дакле, мислим да Срби нису само народ… Ви Срби сте нека врста мистичне заједнице, црква краља Лазара посвећена Косову, као вечни пример оданости, воље, достојанства и посебне врсте чисто српске светости… Све то сам покушао да истражим у „Ноомахији“ посвећеној Словенима и балканској цивилизацији као таквој.
Такође сам открио да је погрешно представљати Балкан као периферију Европе. У извесном смислу, то је колевка европског сељаштва, а европско сељаштво је заслужно за многе кључне елементе европског идентитета… Тако да бих био срећан ако би ове моје нове књиге биле преведене на српски језик, као и остале које су већ објављене у мојој вољеној земљи.

Протести у Француској, симболизовани жутим прслуком, покривају све већи део друштва. Политички експерти већ су овај покрет назвали “новом револуцијом”. Размере покрета “жутог прслука” су већ толико озбиљне да је апсолутно неопходно да се анализира овај феномен на детаљан начин.

Бавимо се живописном манифестацијом савременог европског популизма. Значење популизма као феномена, који се диже из политичке структуре у друштвима насталим на Великој  француској револуцији а на основу сукоба између леве и десне стране, сада се радикално мења.

Написао сам једну посебну књигу о Путину – Путин против Путина. У њој објашњавам Путинову суштинску двојакост. Он се може посматрати двојако. Са једне, он је спасио Русију од пропасти која се чинила неизбежном и успео је да поврати суверентитет и независност руске државе. Стога, он је херој, а наш народ добро разуме да морамо платити озбиљну цену за нашу величанственост. Зато нема критиковања Путина у вези са Кримом или санкцијама. Управо су то разлози да он добије још већу подршку. Тако да он углавном ужива подршку Руса управо из оних разлога због којих га Запад (поморске силе, глобалисти) мрзи.
Са друге стране, он је окружен либералима, (зваћемо их Шеста колона), који остају лојални њему лично, али покушавају да наметну друштву самоубилачку политику. То је други Путин, други Путинов лик, као византијски или руски царски орао. Социјална правда у Русији је данас равна нули, подивљала корупција и даље цвета, духовни живот и култура су у дубокој депресији. И зато брине та друга Путинова страна.

Свирамо исту мелодију, а ако нисмо срећни, не можемо рећи 'стани' овде, то није могуће. Требало би да овим пут одемо почетка - до прве ноте ове симфоније. И требало би да се упитамо: ко је аутор који је започео овај процес урбанизације, који је створио возове, либерализам, демократију, напредак, ракете, рачунар, нуклеарну синтезу. Ко је стварни аутор? И то је суштина: јер је то била људска одлука, то није био "природни процес". У једном историјском тренутку смо одлучили да идемо тим путем, а сада можемо само успорити или убрзати. Али, зашто се не питамо: да ли је ово, од почетка прави смер? Да ли је ова одлука исправна?

Требало би да се вратимо до тренутка када ова мелодија почиње - то је моја идеја. Могло би бити прекасно, па да се пробудите са роботима око себе, савршеним порезним обвезницима, који доносе демократске одлуке, шаљу једни другиа смс поруке  од робота, до робота…

Леви је уверен да западне агресије и обојене револуције доприносе ширењу "универзалних вредности"

У новембру 2017. се у Амстердаму окупило 1500 људи како би разговарали о процесу глобализације. Кључна точка догађаја је био говор познатог идеолога овог процеса Бернар-Анри Левија, француског филозофа, писца и публицисте који је подржао све западне агресије и обојене револуције у свијету, увјереног како ти ратови и дестабилизацијски процеси доприносе повећању броја демократских земаља у којима владе потичу плурализам и транспарентност и ширењу “универзалних вриједности”.

Како је сам рекао, Бернар-Анри Леви је у Амстердам дошао из “главног града ирачког Курдистана”, Ербила, што је врло знаковито, а публици је говорио о актуалним “тектонским помацима”, како процесе у свијету тумаче теоретичари и заговорници глобализације, али с једним центром моћи који ће управљати униполарним свијетом.

То што се догодило данас, 7. априла 2017. године, може постати почетак Трећег свјетског рата. Ратове, по правилу, нико не жели, али ратови се ипак догађају. Некада свјетски. Због тога вјерујем да је прије свега неопходно, као и у случају било какве катастрофе, сачувати спокојство и сабрати мисли.

Јутром, 7. априла 2017. ВВС Сједињених држава су први пут од почетка дугогодишњег сукоба у Сирији нанијеле масовни ракетни удар ракетама Томахавк по авиобази ВВС Сирије. Тј. по нама. Зашто ми нисмо користили  комплекс противракетне одбране? По једној верзији, због тога што их за одраз потпуног напада од стране јединица Сједињених држава код нас нема довољно, они су били предназначени прије свега против ракетних удара других могућих противника. Друга верзија: Москва није одлучила да нареди јер би то значио неповратан рат са Сједињеним државама. Вашингтон је ријешио, и знао је на шта иде. Ми не. Шта даље? Прије него приступимо прогнозама вриједјело би још једном погледати на контекст – почетни услови који могу довести до почетка Трећег свјетског рата (иако још увијек могу и да не доведу).

'Мочвара' је ново име за глобалистичку секту, адепте отвореног друштва, ЛГБТ манијаке, сорошевску војску, пост-хуманисте, и тако даље. Пражњење Мочваре није само категорички императив за Америку. То је глобални изазов за све нас. Данас, сваки народ је под владавином сопствене Мочваре. Ми бисмо, сви заједно, могли да започнемо борбу против руске Мочваре, француске Мочваре, немачке Мочваре, и тако даље. Морамо да очистимо наша друштва од утицаја Мочваре. Уместо борбе између себе, хајде да је исушимо заједно. Исушивачи мочвара свих земаља, уједините се!

Друга ствар је да је готово са анти-американизмом. Не зато што је то било погрешно, већ супротно: зато што је амерички народ сâм почео револуцију против управо оног аспекта Сједињених држава који сви мрзимо. Сада се владајућа европска елита, као и део руске елите (која је још увек либерална), не може више кривити, као до сада, да су исувише про-америчке. Сада би требало да буду оптуживани због онога што јесу: корумпирана, перверзна, похлепна банда банкстера и разарача култура, традиција и идентитета. Дакле, хајде да испразнимо европску мочвару. Доста са Оландом, Меркелом и Бриселом. Европа Европљанима. Сороша и његову секту треба јавно осудити.

Треће: треба једном и засвагда да раскрстимо са либерализмом. Читава реторика о „цивилном друштву“, „толеранцији“ и „људским правима“ ништа друго до пропагандна припрема за грађански рат. То је већ скупо коштало Европу, и коштаће је још више. Треба са тиме завршити у Русији.

Норме политичке коректности су неспојиве са животом народа и друштава уз очување њиховог идентитета. Либерализам – то је нешто, што треба потпуно и бесповратно истребити. Ми треба да успоставимо наш органски традиционални руски поглед на свет – на бази наших вредности, наших извора, наших аутора и наше вере. Уз сво поштовање према осталима: онај, ко живи у Русији, мора да буде Рус – културно, лингвистички, духовно, на нивоу самосвести.

Крв овде нема главну улогу: бити Рус – значи поседовати руски дух. А руски дух тражи од нас да не дозволимо да се са нашом земљом уради оно, што су Европљани урадили (или дозволили другима да то ураде) са својим земљама.

Може се покушати одлагање рата још за неко време, а Русија ће уложити одређене напоре у том правцу. Зато што нам рат сада није од користи, ми смо за њега спремни много мање него пре годину дана.

Треба признати обичну истину – неће нас оставити на миру и боље је да се то одмах призна. Историја је – увек избор, често избор пред лицем смрти. Обичан човек бежи од тога, настоји да се забарикадира од проблема, али ако се власт исто тако понаша, онда је та власт пролазна. Историја почиње тамо где врхови вертикале власти доносе егзистенцијално-историјску одлуку, а то значи – гледајући право у очи смрти.

Могуће је покушати да се побегне, али нас историја ипак стигне и има знакова да нас она сустиже, у најмању руку, из Сирије не можемо да одемо без победе. А ако нас још изазову осујећивањем минских споразума на Донбасу, онда ће нам бити потребне две, а не једна победа. Сигуран сам да смо ми потпуно за то спремни, да можемо то да учинимо. Али од политике пола чаше мораћемо да одустанемо.

Наш велики народ и одважна армија имају довољно снаге, чврстине и храбрости за велике победе…“

Признање да је терористички напад узрок рушења авиона, уз обустављање летова у Египат, веома су озбиљни моменти. Русија се налази у акутној фази конфронтације са Западом.

У суштини, ми се истовремено боримо на неколико фронтова. Негде побеђујемо, негде губимо. Невини људи из срушеног авиона над Синајем жртве су рата. Као и сви који су на Донбасу погинули. То су наше жртве. Наши непријатељи такође трпе губитке, често прилично сурове. Али ту постоји разлика: наши прави непријатељи ратују против нас туђим рукама и плаћају животима плаћеника или обманутог топовског меса, било да су то украјински нацисти или Исламска држава.

Отуда и неједнакост: нас погађају у живац, а сами иницијатори геополитичких напада на нас остају безбедни. Американци уопште ничим не плаћају, Европљани – неким неугодностима повезаним са санкцијама против Русије, које делимично погађају и њих саме, и приливом миграната са експлодираног Блиског Истока, каквим су га учиниле САД.

Neophodno je da prihvatimo jednostavnu istinu: oni nas neće pustiti na miru, i najbolje je da to odmah sebi priznamo. Istorija je uvek stvar izbora, vrlo često izbora suočenog sa smrću. Prosečna osoba beži od toga i pokušava da zabarikadira sebe od problema, ali ukoliko se vlast tako ponaša, onda je to samo prolazna vlast. Istorija počinje kada vrh vertikalne moći donese egzistencijalnu – istorijsku – odluku, a to podrazumeva gledanje smrti u oči.

Moguće je pokušati i pobeći, ali istorija nas stiže bez obzira šta dalje radili, a postoje znakovi da nas danas sustiže. Ako ništa, barem Siriju ne možemo napustiti bez pobede. A, ukoliko nas oni izazovu i prekrše minske ugovore u Donbasu, onda nam neće biti potrebna samo jedna pobeda, nego dve. Siguran sam da smo spremni i da možemo da ih ostvarimo, ali moramo odustati od politike polupune čaše.

Naši veliki ljudi i nesalomiva armija imaju dovoljno snage, duhovne čvrstine i odvažnosti za velike pobede. Druga stvar je da li političko liderstvo zemlje ima dovoljno mudrosti, hrabrosti i volje. Sada se sva pitanja otvaraju pred njima i videćemo kako ti ljudi odgovaraju na poziv istorije. Oni smatraju da svi treba da snose odgovornost za stvari sa kojima se suočavaju. To je tačno. Ali njima će se suditi pred sudom istorije. A taj sud je strašan, sličan Božijem; tu nije moguće potkupljivanje ili korišćenje administrativnih resursa.

Али постоји још једна страна медаље. Чим смо отпочели ценкање, нанели смо велики ударац духовној димензији руског пролећа и новоруске идеје. Ово је неповратан процес. Са тактичке и техничке тачке гледишта, то може бити објашњиво на неки начин, али из духовне перспективе у тренутку кад смо одлучили да не следимо осетијско-абхазијски сценарио – када је украјинска казнена експедиција почела да бомбардује градове Новорусије масивно убијајући мирне цивиле, што смо сви могли да видимо – починили смо морални злочин.

Наш морални одговор на то био је очигледан, али смо заузели другачији став. Дакле, са апекта националних интереса, још увек нисмо пропали, али стојимо много лошије на духовном плану.

У том погледу мински уговори су иморално оруђе, производ голих интереса и производ који нема никакву вредност у очима било које од страна; потпуно прагматичан приступ. Постоје људи за које је победа технологија, али ја верујем да је историја дух. Постоје цивилизацијски параметри које је немогуће подредити техничким интересима, чак ни оним најконтроверзнијим и сасвим посебним.

Из тога произилази да су Мински уговори тек морално упитан предах. Али ми ћемо их задржати будући да смо почели да играмо на ту карту. Уколико постоји проблем духовног типа, онда барем да реализујемо интересе.

Референдум који је поводом ултиматума Тројке (Европска комисија, ММФ и Европска централна банка) расписао премијер Алексис Ципрас одржаће се 5. јула.

Од његовог исхода зависи – ни мање, ни више – судбина целе Европске уније. Ако Грци одбаце ултиматум – Грчка ће изаћи из еврозоне и, највероватније, из Европске уније, а то ће бити крај либералне и атлантистичке Европе коју су Американци и проамеричке елите правили током протекллих 30 година.

Европска унија се – уместо да буде нови самостални и суверени геополитички играч, са сопственим „дневним редом” – претворила у послушни инструмент светске финансијске олигархије и америчке хегемоније.

Није готово. Они који познају историју великог српског народа схватају да са њим никада неће бити „готово". Он прима страшне ударце судбине, али сваки пут поново устаје. Срби су и у томе слични нама. Ми стижемо до посљедње црте, чак залазимо иза ње, али се потом опет враћамо у историјски битак – послије пораза, револуција, смутних времена. Тако дишу словенске груди – удах/издах. На издаху уздрхти свет.

Срби су живи, али тај историјски живот више не тече у самој Србији као држави, већ у дубинској Србији, у исконској Србији, у „тајној Србији", у оној „огњеној Србији", Светој невјести, о којој је дирљиво писао српски пјесник и сликар Милић од Мачве. Истинска Србија сада зри у Косовској Митровици, у Републици Српској. И управо одатле – из дубине светог народа – треба да стигне препород, враћање Срба у историју.

Дугин: Не тако брзо! Већина људи који живе у источном делу Украјине деле заједнички идентитет са руским народом – историјских, цивилизацијских, и геополитичких. Источна Украјина је апсолутно руски и евроазијска земља. Дакле, постоје два Украинес. Ми видимо овај врло јасно на изборима. Популација је подељена у сваком важном политичком питању. А посебно када је реч о односима са Русијом, сведоци смо како тај проблем постаје драматична: Један део је апсолутни анти-руски, други део апсолутна про-руски. Два различита друштва, две различите земље и две различите националне, историјске идентитети живе у једном ентитету.

 Дакле, питање је које друштво доминира други?

 Дугин: То је важан део украјинског политике. Имамо два дела, а имамо капитал Кијев. Али у Кијеву имамо и идентитете. То није ни главни град Западне Украјине нити источној Украјини. Капитал западном делу је Лавов, град источног дела је Харков. Кијев је главни град вештачког ентитета. То су све важне чињенице да разумемо овај конфликт.

 Западни медији, као и украјински “националисти” би се не слажем са термин “вештачки” за украјинске државе.

Naši lideri su predstavili sve što se dešavalo u protekloj godini, kao i buduće planove i projekcije. Partija Evroazija je postojala i ranije, ali je zatvorena zbog neefikasnosti, dok je sada situacija promenjena i imamo više mogućnosti da sprovodimo političku platformu i na regionalnom i na lokalnom nivou. Imamo dosta veoma dobrih ideja.

Da, Putin je najavio Evroazijski Savez, ali unutar Kremlja postoji još puno liberala i korupcije. Stoga, naš trenutni cilj je da korigujemo i unutrašnju i spoljnu rusku politiku u pravi evroazijski kontekst.

Recite nam nešto više kako vidite aktuelni proces evroazijskih integracija koji je otpočeo Vladimir Putin. Sa jedne strane imamo tumačenja da ovaj proces ima veoma dobru dinamiku i da su značajni rezultati postignuti u veoma kratkom roku, dok sa druge strane imamo mišljenje da se stvari razvijaju i previše sporo… Šta Vi mislite?

Ali Vladimiru Putinu je svaki put polazilo je za rukom da izbegne pogoršanje odnosa sa američkom političkom elitom. On je za to uvek nalazio opravdanje u nastavku nekakvog procesa dijaloga – da ne ulazimo u to kakav je to dijalog između slabog i jakog. Naime, mi smo, formalno stisnuvši zube, nastavili da nazivamo SAD „partnerom“, „prijateljem“, što se najjasnije – praktično u obliku saradnje, neograničenog zbližavanja i „resetovanja odnosa“ – videlo tokom četvorogodišnje vladavine Dmitrija Medvedeva. Sada je konačno udarena tačka iznad „j“, takva dvojna pozicija budući slabila političko rukovodstvo Rusije.

Sada je ovo pogoršanje odredilo i prioritete, i konačno je jasno da su Sjedinjene Države naš apsolutni neprijatelj, geopolitički protivnik koji ulaže sve moguće napore i koristi sva raspoloživa sredstva kako bi oslabio Rusiju i lišio je suvereniteta i, komadajući je, isključio iz uloge ozbiljnog igrača na svetskoj pozornici. Svi napori američke politike u poslednje dve decenije bili su usmereni ka tom cilju.

Nakon Drugog svetskog rata Turska, koja se do njegovog kraja orijentisala na Nemačku i zemlje Osovine, našla se pred izborom: ili da se priključi istočnom bloku ili zapadnom.

Pod pretnjom (realnom i izmišljenom) staljinske invazije – Turci su izabrali Zapad, postali su deo NATO i od tada, od 50-tih godina 20. veka Turska se nalazila u taboru NATO, u taboru atlantizma, u taboru Zapada. Otuda je stigao i projekat Velike Turske.

Срби су се борили као јунаци, као Срби, као мученици велике идеје. Али су снаге биле исувише неједнаке, а браник евроазијства — Русија — у том раздобљу срамних 90-их је доживљавала сопствено раздобље распада и није журила да прискочи у помоћ. Тако су атлантисти стекли контролу над знатним делом Југославије, коју су у суштини срушили. Сваки други народ би, схвативши да има посла са моћном светском хиперсилом која ужурбано успоставља светску превласт над планетом, већ одавно клонуо. Али, само не Срби, они су сопственом крвљу поливали сваки метар родне груде — борили су се у Крајини, у Републици Српској, свугде, за свако село, за сваку кућу, за сваку планину. Они су били последњи батаљон велике Евроазије који поверене му положаје брани чак и онда када је Велика Русија — браник евроазијске цивилизације — у суштини истакла белу заставу издајства и капитулације. Међутим, кобни механизам антисрпског похода је био озбиљно покренут. И када је СФРЈ распарчана, започео је нови круг спирале — Косово, отцепљење Црне Горе, припрема за последње чинове трагедије - сепаратизам у Војводини и Санџаку. Одбијање Срба да погну главу довело је до директне агресије, бомбардовања Београда, до непосредног војног упада Американаца (цивилизација Мора) на српску земљу, до отимања Косова и смештања војних база НАТО на њему.