Naši lideri su predstavili sve što se dešavalo u protekloj godini, kao i buduće planove i projekcije. Partija Evroazija je postojala i ranije, ali je zatvorena zbog neefikasnosti, dok je sada situacija promenjena i imamo više mogućnosti da sprovodimo političku platformu i na regionalnom i na lokalnom nivou. Imamo dosta veoma dobrih ideja.

Da, Putin je najavio Evroazijski Savez, ali unutar Kremlja postoji još puno liberala i korupcije. Stoga, naš trenutni cilj je da korigujemo i unutrašnju i spoljnu rusku politiku u pravi evroazijski kontekst.

Recite nam nešto više kako vidite aktuelni proces evroazijskih integracija koji je otpočeo Vladimir Putin. Sa jedne strane imamo tumačenja da ovaj proces ima veoma dobru dinamiku i da su značajni rezultati postignuti u veoma kratkom roku, dok sa druge strane imamo mišljenje da se stvari razvijaju i previše sporo… Šta Vi mislite?

Nakon Drugog svetskog rata Turska, koja se do njegovog kraja orijentisala na Nemačku i zemlje Osovine, našla se pred izborom: ili da se priključi istočnom bloku ili zapadnom.

Pod pretnjom (realnom i izmišljenom) staljinske invazije – Turci su izabrali Zapad, postali su deo NATO i od tada, od 50-tih godina 20. veka Turska se nalazila u taboru NATO, u taboru atlantizma, u taboru Zapada. Otuda je stigao i projekat Velike Turske.

Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском Истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском Истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска. Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД. Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД, то су такозване демократе, или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе. У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста. На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана“. Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби. Управо они и јесу извор планирања и спровођења арапског пролећа, које нема никакве везе с интересима самих Арапа. Арапима просто манипулишу како би створили ситуацију управљаног хаоса. Манипулишу споља, манипулишу и непосредно помоћу западних мрежа утицаја, и помоћу њихових субимперијалистичких савезника на Блиском Истоку. Када у Бахреину шиитска већина покушава да на таласу арапског пролећа истера своје, онда су све те снаге бачене против огромне већине у Бахреину.

Rijetke su škole mišljenja, od svojih indoeuropskih korijena do trenutne biotehničke revolucije i svih misaonih strujanja među njima, koje su se uspjele barem približiti opsegu i dubini europske Nove desnice. Ovo je osobito točno za dinamičnu jezgru Nove desnice koju utjelovljuje jedan od glavnih filozofskih pokretača francuske Nove desnice – Alain de Benoist. Francuska Nova desnica pozdravila je novo stoljeće, spremna za djelovanje, što je i dokazala objavljivanjem manifesta koji je stavljen na uvid cjelokupnom čovječanstvu. Alain de Benoist (rođen 1943.), oblikovao je ovu izjavu zajedno s Charlesom Champetierom, koja se oslanja na Novu desnicu utemeljenu 1968., čime je dobiveno sredstvo za buduću intelektualnu borbu koja uzima u obzir kri­tičku procjenu naših trenutnih teškoća.

Čitatelji TOQ-a mogli bi biti zainteresirani za manifest Nove desnice jer su i oni u potrazi za opasnim “Trećim pu­tem”, odnosno u potrazi za radikalno novim rješenjem koje bi se trebalo nalaziti između “paleokonzervativizma” i “neo konzervativizma”. TOQ nastavlja oblikovati vlastita načela, kojih je do sada deset, a mnoga se, prema mome mišljenju, savršeno poklapaju s načelima Nove desnice. Nova desnica ima više od trideset godina iskustva u izbjegavanju udob nog, ali beskorisnoga intelektualnoga geta u kojem se nala­ze prekrasni gubitnici, kako Sam Francis opisuje konzervativnu vrhušku. Zato evolucija Nove desnice može poslužiti kao praktični vodič. U ovom razdoblju razlike koje razdvajaju Sjedinjene Američke Države i Europu moraju biti prevladane jer dijelimo puno toga što bismo mogli ostaviti u naslijede budućim naraštajima. Bez obzira na reakcije koje će izazvati ovaj intervju, nadamo se da će doći do pomaka u prihvaćanju međusobnih razlika kada se razmatraju teme poput nacija-država nasuprot imperiju, rasa nasuprot komunitarizmu itd. jer perspektivu današnjice odlikuje zajednička opasnost i zajednički korijeni.

Svet Tradicije načel., vrlin. i vrednosti koje osvetljava, rehabilituje i razvija katedra Julijusa Evole (1898—1974) — polarno je udaljen od modernog, pa je stoga nedostupan optikama kakve nude ili nameću vladajuće škole usmeravanja ljudskog. Već i sama moderna forma mentis je prva i gotovo nesavladiva prepreka razumevanja a pogotovu življenja Tradicije o kojoj svedoči Evolino delo. Pri kraju najprodornijeg istraživanja misterije Grala, templarskog i gibelinskog nasleđa, Julijus Evola opaža »da je i u jednostavnom domenu ideja karakter vladajuće kulture danas takav da većina nije u stanju da stvori nijedan koncept o čemu je tu reč.«1 Izložene činjenice ukazuju i na težinu zadatka uvođenja u delo Julijusa Evole. Svaki verodostojni korak ka središtu Tradicije sadržane u Evolinom delu izaziva kvalitativni preobražaj duha i duše, udaljavajući nas od »jednodimenzionalnog univerzuma« (Markuze), u kome su čoveka zatočile moderne ideologije i demonija ekonomije. Jedinu podudarnost između Evolinog puta ka Tradiciji i moderne mreže vavilonskih komunikacija opažamo na samom početku njegove duhovne pustolovine pa je stoga uputno započeti uvođenje upravo na toj tački saglasnosti pojedinog i opšteg iskustva. U pitanju je iskustvo modernog nihilizma.

После распада СССР-а и неуспеха реал-социјалистичког експеримента, либерализам је после једног дужег периода маргинализације поново постао доминантна мисао. Његова доминантност показивала се пре свега у економији када се за све невоље препоручивао лек слободног тржишта, али и у политици када се поново јавила мисао да је најбоља држава она која најмање влада. Такав либерализам је у социјалистичкој (комунистичкој) мисли изгубио достојног противника, јер више није у стању да представља реалну алтернативу систему либералне демократије и слободном тржишту. Ипак, либерализам је поново открио свог старог противника препознавши га у Карлу Шмиту, који дефинитивно потпада под, поперовски речено, „непријатеље отвореног друштва“. Како примећује Цветићанин „Шмит је постао актуелан, зато што је постао опасан.“ Овакав Шмит који је опасан по либерализам постаје поново интересантан новој десници, која остаје на антилибералним позицијама, старе, примордијалне деснице.

Сучељавање Истока и Запада, данас тако очигледно, садржи разноврсне противречности: економски интереси, квалитативна разлика владајућих елита и неспојивост темељних интелектуалних усмерења. Све те противречнотси нарастају међусобно се појачавајући. Међутим, повезаност економских, социолошких, духовних напетости се испољавала у свим великим ратовима историје човечанства. Особеност савременог антагонизма је у томе што је та напетост постала глобална и обухвата читаву планету. Зато је сада неопходно да се адекватно разјасни она историјска и геополитичка позадина на којој се то напето сучељавање заснива.

Срби су се борили као јунаци, као Срби, као мученици велике идеје. Али су снаге биле исувише неједнаке, а браник евроазијства — Русија — у том раздобљу срамних 90-их је доживљавала сопствено раздобље распада и није журила да прискочи у помоћ. Тако су атлантисти стекли контролу над знатним делом Југославије, коју су у суштини срушили. Сваки други народ би, схвативши да има посла са моћном светском хиперсилом која ужурбано успоставља светску превласт над планетом, већ одавно клонуо. Али, само не Срби, они су сопственом крвљу поливали сваки метар родне груде — борили су се у Крајини, у Републици Српској, свугде, за свако село, за сваку кућу, за сваку планину. Они су били последњи батаљон велике Евроазије који поверене му положаје брани чак и онда када је Велика Русија — браник евроазијске цивилизације — у суштини истакла белу заставу издајства и капитулације. Међутим, кобни механизам антисрпског похода је био озбиљно покренут. И када је СФРЈ распарчана, започео је нови круг спирале — Косово, отцепљење Црне Горе, припрема за последње чинове трагедије - сепаратизам у Војводини и Санџаку. Одбијање Срба да погну главу довело је до директне агресије, бомбардовања Београда, до непосредног војног упада Американаца (цивилизација Мора) на српску земљу, до отимања Косова и смештања војних база НАТО на њему.

Данашња левица и десница се одлично слажу – за то постоји и терминологија БОБО левица (скраћеница долази од речи буржоа-боем) и финансијска десница. То је савез левице која се се бави друштвеним уместо социјалним питањима (нпр. правима хомосексуалних парова) и финансијске деснице. Левица која се бори за социјална права и брани права радника и левица која брани права хомосексуалаца нису исте. Разлике постоје и на десном пољу. Десница капитала и финансија није иста као и десница културе и вредности. Ту настаје замка када се пита да ли сте левичар или десничар. Наш одговор је да смо десничари када је реч о вредностима и левичари када је реч о социјалним проблемима.

Toen ik aanvaardde een essay te wijden aan het werk en het denken van de schilder, dichter en kunsthistoricus Marc. Eemans, heb ik me afgevraagd of het in mijn geval geoorloofd was te spreken van een zekere continuïteit in zijn geestelijke ontwikkeling. Langzaam maar zeker kwamen elementen en argumenten aan het licht om mijn overtuiging te staven dat die vraag positief macht beantwoord worden. Aldus is deze geschiedenis van de intellectuele en creatieve levensweg van Marc. Eemans ontstaan. Daarbij werd de klemtoon vooral op zijn denken en op zijn poëtisch oeuvre gelegd, vermits het illustratiemateriaal dat deze uitgave verrijkt, als een soort picturaal complement van mijn stelling kan beschouwd worden. Overigens bleven om voor de hand liggende redenen, biografische en andere gegevens buiten beschouwing.

Hopelijk vergeeft de lezer het me dat ik met hem wegen ga verkennen, die men normaliter in essays van het onderhavige genre links laat liggen. Maar op de eerste plaats is het zo dat ik geen kunsthistoricus ben en het derhalve als een punt van elementaire intellectuele eerlijkheid beschouw me onbevoegd te verklaren om een verantwoord waardeoordeel over het schilderkunstig werk van Marc. Eemans uit te spreken. En voorts is er het oude adagium « de gustibus et coloribus non disputandum », dat in de loop der tijden zijn geldigheid heeft behouden. Waarom de lezer dan ook willen beïnvloeden met een onvermijdelijk subjectieve analyse van de boodschap die de schilderijen van Marc. Eemans brengen?

Putin sada razmišlja kako da osnaži autoritet u narednom periodu?

- Rusija će se suočiti u narednom periodu sa velikim i ozbiljnim strateškim izazovima, tako da političke tehnologije u duhu Vladislava Surkova Jureviča (ključni saradnik Putina, jedan od ideologa Kremlja) neće biti izvodljive. Era tehnologije umesto ideologije, PR kampanja umesto strategije, viceva umesto i iznad nacionalne ideje - je završena. To je savršeno jasno. Ako Putin nastavi po scenariju inertnosti u domaćoj i spoljnoj politici, onda je kolaps veoma blizu jer je ozbiljnost nove faze u koju ulazimo neuporedivo veća i superiornija od one sa kojom se Putin nosio u prethodnom periodu. Ovo je novi ciklus i, ako želi da čvrsto stoji na zemlji, Putinu je potrebna nova strategija. Ja sam potpuno uveren da jedina strategija koja odgovara istorijskom trenutku, novom poretku i orijentaciji mase jeste evroazijska. Evroazijanizam je celovit, i kao ideja za Rusiju i kao strategija koju treba slediti. Takve nacionalne ideje do sada nije bilo – bila je gurana između liberalizma, koncepta korumpirane prozapadne elite, nepostojanih i kotradiktornih elemenata nacionalizma, što nepobitno vodi dezintegraciji Rusije. Potpuno sam ubeđen da Putin mora da se osloni na evroazijsku ideju. 

Данас нисмо толико ни свесни, колико је потребно, не само нове генерације, него и инерције да се пробуди један успавани огањ и да се јасно детерминише наш пут у будућност. Нове идеје, нова збивања , сазнања , напредак и хипотетичку смерницу, нуди нам се кроз ову књигу Александра Дугина (1962), фолозофа, политиколога и публицисту, у издању „Преводилачке радионице Росић“ и ИКП „Никола Пашић“, а који живи и ради у Москви.

Геополитика, то је предмет из основних школа који морамо сви знати, познавати га као таблицу Мендељејевог периодног система и разумети сваки положај на овој нам лепој, али крхкој планети. То је постојани део историјског процеса, изолован од идеолошког стања, просторни прилаз реалности, дубинска основа коју чини квалитетан простор са четири елемента: копно, море, шума, стена- процесима слично копненој Спарти и лучкој Атини и која веродостојно предвиђа логику догађаја.

Срби су били у авангарди те велике свете борбе за православље, за истинско хришћанство, за Словене, за све вас, за сваког од нас! Срби су се пробудили пре осталих. Они су пре осталих схватили да ако се предају, ако се покоре америчкој хегемонији, онда свим осталим народима прети ропство. И догађаји из 1990-их и 2000-их година су то потврдили. Погледајте шта такозвани мировњаци доносе Ираку, Авганистану. Ирак, у коме је свакако било неких безобразлука у време Садама Хусеина, претворен је у крваву збрку. Ви ћете, браћо и сестре Руси, рећи да је то далеко од нас. Али, када дођете у прекрасан град Београд, чист, светао, сунчан, зелен, где живе отворени, прекрасни људи, малтене исти као и ми, само радоснији, видећете у том прекрасном граду трагове натовских бомбардовања.

Srbija bliža nama nego bilo koja druga evropska zemlja. Tako da je neprijateljstvo ili bilo kakvo suparništvo Srbije i Rusije za mene nezamislivo! 
Lider Međunarodnog evroazijskog pokreta, autor nekoliko svetskih bestselera, zvanični savetnik u ruskoj Dumi i jedan od najpriznatijih svetskih geopolitičara, Aleksandar G. Dugin, ekskluzivno za blog +Evroazija+Srbija+, govori o trenutnoj geopolitičkoj situaciji, odnosima Rusije, SAD i EU, o tome šta je alternativa srpskom evroatlantističkom putu, o šansi ekonomskog jačanja Srbije kroz saradnju sa evroazijskim blokom i uopšte o globalnim alternativama evroatlantizmu i proameričkom globalizmu.

Glavni cilj ovog intervjua jeste da uporedimo postojeći proces evroatlantskih integracija sa budućim potencijalnim procesom evroazijskih integracija Srbije, pa možda da počnemo od zatečenog stanja… 

„Smatram da je središte sveta u Srbiji.Tajno srce planete je negde kod vas, vi ga čuvate, shvatate  koliko bi koštalo da ga izgubite, krvarite, gledate u prazno, trljate zapešća i čuvate... ” deo je predgovora knjige„ Osnovi geopolitike”  Aleksandra Dugina, koja je 90-ih godina u dva toma objavljena u Mosvi . Prevedena je i na srpski jezik.Velika zasluga da se knjiga pojavi u našoj zemlji pripada  uvaženom srpskom geopolitičaru Dejanu Lučiću, koji je sve to inicirao, a ujedno je recenzent vrlo vrednog dela  Aleksandra Dugina „ Osnovi geopolitike” koja je da sada doživela  nekoliko  izdanja.
Dugin, je inače utemeljivač savremene ruske škole geopolitike, doktor filozofije i publicista, svojevremeno i savetnik  predsednika Državne dume, rektor„ Novog univerziteta” u Moskvi, i da ne nabrajamo. Vrlo je precizno, kao svaki sjajni strateg, predvideo brojna zbivanja u čovečanstvu- američku dominaciju , hegemoniju, teorijski podelivši  geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji bi trebalo da predvodi Rusija. Govori o sadašnjoj situaciji u Rusiji, i njenoj ulozi u svetu i činjenici da je Kosmet, ne samo srpski problem, već veliko iskušenje, ispit pred Rusijom. Ako ga savlada, tvrdi  Dugin, Rusija će spasiti i sebe!

Такође, он је један од водећих личности Националне бољшевичке партије и Евроазијске странке. Његове политичке активности такође су усмерене на обнову Руског Царства кроз удруживање бивших совјетских република као што су Грузија и Украјина, и уједињење земаља руског говорног подручја, посебно источне Украјине и Крима. Његова најпознатија књига ”Темељи геополитике” изазвала је велику пажњу широм света. Овај разговор обављен је поводом промоције прве књиге Александра Дугина у енглеском преводу ”The Fourth Political Theory” чија је промоција одржана 28. јула 2012. г.у Штокхолму у организацији издавачке куће Арктос, а настао је у фебруару 2012. године када је професор Дугин путовао у Њу Делхи у Индији где је учествовао на 40. светском конгресу Међународног социолошког института.

Тема конгреса била је ”Западна хегемонија и након ње: друштвена знаност и њена јавност”. Проф. Дугин љубазно је одвојио део времена с конференције како би одговорио на неколико питања представницима Арктоса који су такође суделовали на конгресу. У овом интервјуу проф. Дугин појаснио је нека од својих темељних уверења, а разговор је водио Даниел Фриберг, извршни директор у издавачкој кући Арктос, и Xon Б. Морган, главни уредник.

„Чак и ако је у центру све паралисано, све у пометњи и неверици, много тога зависи од оних стражара који, премда заборављени на најистуренијем положају, и даље извршавају своју дужност – јер, наредбу за повлачење нису добили, или се можда праве да је нису добили. Имам у виду управо Србе, праве Србе, оне Србе које тако дубоко и тако искрено воле сви Руси – било да ишта знају о њиховој култури и историји или не. Треба још сасвим мало да истрајемо. И можда ћемо још и доживети онај тренутак када ће се Вавилон савремене постмодернистичке цивилизације срушити и ветар историје га развејати у прах и пепео. Верујем у то“.

Ово је део предговора књиге „Геополитика постмодерне“ Александра Дугина, која је недавно објављена у Москви. Преведена је и на српски језик. Др Дугин је деведесетих година објавио вредно дело „Основи геополитике“, теоријски поделивши геостратегијски простор у свету на атлантистички (САД) и евроазијски, који треба да предводи Русија. На тај начин, на научним основама, разобличио је суштину америчке доминације и указао колико је за човечанство битна моћ православне Русије.
Др Дугин из угла признатог научника, геостратега говори за „Печат“ о све тежим приликама у свету, значају моћне Русије, и о врло незавидном, како упозорава, „ужасном положају Србије“!

Србија ближа нама него било која друга европска земља. Тако да је непријатељство или било какво супарништво Србије и Русије за мене незамисливо!

Лидер Међународног евроазијског покрета, аутор неколико светских бестселера, званични саветник у руској Думи и један од најпризнатијих светских геополитичара, Александар Г. Дугин, ексклузивно за блог +Евроазија+Србија+, говори о тренутној геополитичкој ситуацији, односима Русије, САД и ЕУ, о томе шта је алтернатива српском евроатлантистичком путу, о шанси економског јачања Србије кроз сарадњу са евроазијским блоком и уопште о глобалним алтернативама евроатлантизму и проамеричком глобализму.

Главни циљ овог интервјуа јесте да упоредимо постојећи процес евроатлантских интеграција са будућим потенцијалним процесом евроазијских интеграција Србије, па можда да почнемо од затеченог стања…

Сведоци смо да данас јачају атлантистичке снаге на пост-совјетким просторима. 
      
     –Свој утицај, наравно, атлантисти су проширили на Грузију, Украјину, Азербејџан- наранџасто обојене револиције, која је, узгред започела у Србији- „Отпором”Свој утицај пренели су на Белорусију, чак и Русију.Шта се сада дешава?Она позиција у Русији која се противи назависности КиМ, је наравно, евроазијско решење.Хоћу да кажем да евроазијска политика није постала систем међународне политике и није успела реално да заустави ширење атлантизма.А оно почиње да постаје реалност.Према мом мишљењу Путин, нажалост одлази пре времена.Са становишта Устава, у реду, навршена су два мандата, али са аспекта геополитике он није довршио оно што је започео.Морао је да учини све да евроазијска тенденција постане неповратна.По свему судећи, он се полако удаљује са власти.Сам Путин је био руски патриота, који је интуитивно одговарао на изазове. И зато је дејствовао на евроазијски начин.У његовоој свести то још није постао систем и страшно је за Русију што баш сада одлази.Мислим да Путинов наследник Медведев не поседује оне редољубиве реакције, а да не говорим о евроазијској идеологији. Уовом прелазном периоду, руска спољна политика, плашим се, да ће подсећати на ону из 90-их, биће савакако, корак уназад.
      
    

Rusija je očarana Srbijom. U nečemu smo zadivljujuće slični, podjednako beskrajni, razbarušeni, obuzeti uzvišenim stamenim kretanjem u začuđeno nacionalno neodređeno nešto… Srbi kao i Rusi pate od mističnog rodoljublja: vrednost svoje zemlje doživljavamo kao dragocenu ikonu - ne daj Bože da se delić odlomi, kako bi se samo žalosno unakazio nebeski lik. Naša zemlja je neprikosnovena, sveta. I laćamo se čvrstih slovenskih vena da bismo je, otvorenu, nezaštićenu, pokrivenu maglovitom koprenom raja, zalili našom vrelom supstancom bitka.

Sloveni… Neprecizan pojam. Rusi i Srbi nisu prosto Sloveni; oni su nešto više, mnogo, mnogo više… Poverena nam je tako velika istina, koja još nije izašla na videlo, još se nije oglasila, ali nas iznutra muči i prlji žarkim, vatrenim, krvavim ognjem… Nikada i nigde nisam video zemlju lepšu od Svete Srbije, nisam video lepše stasite gorde ljude. 

Čak i ako je u centru sve paralisano, sve u pometnji i neverici, mnogo toga zavisi od onih stražara koji, premda zaboravljeni na najisturenijem položaju, i dalje izvršavaju svoju dužnost – jer, naredbu za povlačenje nisu dobili, ili se možda prave da je nisu dobili. Imam u vidu upravo Srbe, prave Srbe, one Srbe koje tako duboko i tako iskreno vole svi Rusi – bilo da išta znaju o njihovoj kulturi i istoriji ili ne. Treba još sasvim malo da istrajemo. I možda ćemo još i doživeti onaj trenutak kada će se Vavilon savremene postmodernističke civilizacije srušiti i vetar istorije ga razvejati u prah i pepeo. Verujem u to“.
Ovo je deo predgovora knjige „Geopolitika postmoderne“ Aleksandra Dugina, koja je nedavno objavljena u Moskvi. Prevedena je i na srpski jezik. Dr Dugin je devedesetih godina objavio vredno delo „Osnovi geopolitike“, teorijski podelivši geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji treba da predvodi Rusija. Na taj način, na naučnim osnovama, razobličio je suštinu američke dominacije i ukazao koliko je za čovečanstvo bitna moć pravoslavne Rusije.
Dr Dugin iz ugla priznatog naučnika, geostratega govori za „Pečat“ o sve težim prilikama u svetu, značaju moćne Rusije, i o vrlo nezavidnom, kako upozorava, „užasnom položaju Srbije“!