Али од почетка двехиљадитих нешто је пошло наопако. С Путином заустављени су дезинтеграција и даља деградација Русије, а њен нестанак са светске сцене је био предуслов за тријумф глобалиста. Кренувши путем обнове суверенитета, Русија је прешла дуг пут за 20 година и постала један од најважнијих полова у светској политици, наравно и даље слабија од СССР-а и социјалистичког блока, али не више робовски подређена Западу као што је била деведесетих.
Паралелно са овим, Кина је захваљујући економској либерализацији задржала политичку моћ у рукама Комунистичке партије, али избегла судбину СССР-а, колапс, хаос, „демократизацију“ по либералним стандардима и постепено постала највећа привредна сила упоредива са САД.
Другим речима, постојали су предуслови за мултиполаран светски поредак који би, поред Запада (САД и НАТО), имао макар још два подједнако значајна пола – Путинову Русију и Кину. Што је та алтернативна слика света, у којој поред либералног, глобалистичког Запада постоје и друге врсте цивилизација, била јаснија, то су комунистичка Кина и конзервативна Русија себе више истицале.

Када пажљиво разматрамо детаље протеста у САД, видимо да се иза акција демонстраната, са њиховим спонтаним таласима индигнације и потребом да разбијају прозоре супермаркета и пљачкају – што је комбинација која делује прилично чудно Русима – крије нека мање или више организована сила. Час на једном, час на другом месту, израњају фигуре које врло добро знају шта раде.

На пример, разбију неколико излога радњи, али не учествују лично у пљачки, него просто иду даље ка другим излозима, не остављајући трагове, пажљиво скривајући своја лица, косу и очи под гас маском, заштитним оделом и… кишобраном (чињеница да отворени кишобрани пружају заштиту од гумених метака и снимања из хеликоптера позната је ретко којем обичном Американцу). Уз све то, јасно је да поједини амерички и светски медији – пре свега они прогресивни (као што су Си-Ен-Ен или Би-Би-Си) настоје да воде догађања у једном одређеном смеру, ублажавајући гнусне сцене пребијања и пљачке недужних власника продавница, жена, инвалида и старих лица, и прослављајући припаднике мањина који неким (најчешће ружним) гестом или акцијом провоцирају руљу да се упушта у отворено насиље.

'Мочвара' је ново име за глобалистичку секту, адепте отвореног друштва, ЛГБТ манијаке, сорошевску војску, пост-хуманисте, и тако даље. Пражњење Мочваре није само категорички императив за Америку. То је глобални изазов за све нас. Данас, сваки народ је под владавином сопствене Мочваре. Ми бисмо, сви заједно, могли да започнемо борбу против руске Мочваре, француске Мочваре, немачке Мочваре, и тако даље. Морамо да очистимо наша друштва од утицаја Мочваре. Уместо борбе између себе, хајде да је исушимо заједно. Исушивачи мочвара свих земаља, уједините се!

Друга ствар је да је готово са анти-американизмом. Не зато што је то било погрешно, већ супротно: зато што је амерички народ сâм почео револуцију против управо оног аспекта Сједињених држава који сви мрзимо. Сада се владајућа европска елита, као и део руске елите (која је још увек либерална), не може више кривити, као до сада, да су исувише про-америчке. Сада би требало да буду оптуживани због онога што јесу: корумпирана, перверзна, похлепна банда банкстера и разарача култура, традиција и идентитета. Дакле, хајде да испразнимо европску мочвару. Доста са Оландом, Меркелом и Бриселом. Европа Европљанима. Сороша и његову секту треба јавно осудити.

Историјски догађаји не објашњавају се једино путем свесних намера њихових протагониста. Такође не ни искључиво путем њихових личних својстава и особина, премда, наравно, није нимало безначајна психолошка структура неког важног историјског актера, његове идејне или филозофске диспозиције.

Сем фактора чисто квантитативних и мерљивих (економских, социолошких, итд.), на историјске догађаје одвајкада утичу и далеко суптилнији модалитети реалности, не мање стварни ако се тичу квалитета а не квантитета, и ако измичу физичком опажању. (Све то, уосталом, у потпуности важи и за многе друге сфере људске делатности које су далеко више ординарне од сфере политике.) Не једном, нека „апстрактна“ идеја, концепт или мит запечатили су судбину читавог народа или цивилизације (пример Инка који су у шпанским конквистадорима „препознали“ „Беле богове“). И саме политичке идеологије, најзад, припадају сасвим особеној реалности која је у великој мери независна од било којег појединца. (Штавише, оне су често у стању да себи у целини потчине, да „апсорбују“ неку конкретну индивидуу.)