Још један аргумент за Велико буђење је међу народима исламске цивилизације. Исламска култура радикално одбацује либерални глобализам и западну хегемонију, а Ислам као вероисповест је очигледно у основи те културе. Наравно да су се током колонијалног периода и под влашћу и економским утицајем Запада, неке исламске државе нашле у орбити капитализма, али готово све исламске земљ упорно и потпуно одбацују либерализам, а посебно модерног глобалистичког либерализма .

Ово се може видети како у екстремним облицима - исламском фундаментализму, тако и у  умереним облицима. У неким случајевима, појединачни верски или политички покрети постају носиоци антилибералне иницијативе, док у другим случајевима сâма држава преузима ову мисију. У сваком случају, исламска друштва су идеолошки припремљена за системско и активно противљење либералној глобализацији. Пројекти Великог ресетовања не садрже ништа, чак ни теоријски, што би могло да се свиди Муслиманима. Зато читав Исламски свет, као целина, представља један огроман пол Великог буђења.

„Veliko resetovanje“ je poslednji akord ljudskog napretka, kako ga liberalna misao razume. Ona smatra da su svi ljudi sada slobodni – slobodni da budu liberali. Međutim, nisu slobodni da ne budu liberali. Ako se negde nađe „neliberal“ ili „nedovoljni liberal“ – kazneni sistem će se uključivati po automatizmu.

Tokom žestoke predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama, Bajdenove pristalice – pristalice „Velikog resetovanja“ – koristile su sva sredstva, uključujući i zabranjena, protiv njegovog protivnika Trampa.

пидемија коронавируса представља крај глобализације. Отворено друштво је зрело за инфекцију. Свако ко жели да растури државне границе припрема територију за потпуно уништавање човечанства. Можете се насмејати, наравно, али људи у белим ‘хазмат’ оделима зауставиће непримерени смех. Само нас затвореност може спасити. Затвореност у свим чулима - затворене границе, затворене економије, затворено снабдевање робом и производима, што је Фихте назвао "затвореном трговачком државом". Сороша би требало линчовати, а Фихтеу подићи споменик. То је прва лекција.

арод мора да иде даље. Да буде главни носилац суверенитета. У скоро свим модерним друштвима то није тако. А, требало би да буде тако. Стога је већина модерних друштава нелегална и неуставна. Структура власти у овим модерним - најчешће либералним - друштвима је у директној супротности са основним уставним правима.

Популизам не треба доживљавати једноставно као спонтану реакцију становништва на нелегитимност глобалистичких елита. То би требало да постане нова идеја, која народ поставља у први план. Ово мора да буде демократски покрет. Ово би требало да буде и уставни поступак народне борбе за суверенитет.

Подржавам обнављање Светог царства – Римског за Европу и Византијског за Русију. Истовремено, свиђа ми се идеја аутономних, самоуправних сеоских заједница – те би стога Царство требало да буде полицентрично и савез, у зивесном смислу – а не централизовано и националистичко. Одбацујем расу и пригрљујем веру као дубоки и темељни идентитет који је потребно одбранити. Како сам Православни хришћанин, гајим дубоку наклоност према другим верама – Исламу, Хиндуизму. Будизму, према одређеним традиционални и анти-модерним гранама Јудаизма (као што је  Naturei Karta). Дивим се и светој кинеског цивилизацији. Надам се да ће све ово вратити. Заиста се залажем за повратак Великог доба или Средњег века – Средњи век је одраз Вечности, не прошлости. Те је Средњи век увек могућ.   И, то није питање времена, него избора.

У биполарном свету, Исток је представљао Хартленд – СССР први и пре свих, док су западне земље биле Морске силе (Западна Европа, државе на Блиском истоку лојалне Западу, итд.). Хартленд је, оличен у Совјетском савезу, овај рат изгубио крајем осамдесетих година прошлог века, а тај тренутак обележава почетак униполарног света. Фукујама је зато прогласио крај историје; објавио је да су Морске силе победиле Хартленд.

Данас говоримо о мултиполарном свету и о томе како је Русија, упркос грозним губицима, успела да сачува свој идентитет, да се уразуми и да притегне Пету колону. Униполарна премоћ и  Морске силе су се донекле повукле. Али, свакако је Фукујама мало прерано објавио крај историје и глобалну победу либерализма.

ре свега, Ноомахију, а посебно прву књигу, Три Логоса: Аполон, Дионис, и Кибела сматрамо наставком једне друге књиге, У потрази за Тамним логосом [1]. Ова потрага је почела, али није завршена, и ко зна, можда се никада и неће завршити. Али је важна непрестана потреба да се настави. Надаље, теме, заплет и смернице постављене у књизи У потрази за Тамним логосом овде ће се даље развијати у различитим правцима, а можда и са неочекиваним последицама. Предлажемо да се фундаменталнoj интуицији, која лежи у срцу ове књиге, дозволи да се развија по сопственом нахођењу и слободно, свесно прихвативши ризик да нас то одведе до предела и тачака који могу изазвати оправдани страх, па чак и ужас. Тако је и замишљено ово отворено излагање, које осликава пејзаже до којих сеже ум током активног и слободног промишљања. Идемо даље, „у потрагу за тамним логосом''. А, то и јесте циљ.

Друго, пред нама је изузетно важно питање повратка Платону, платонизму и неоплатонизму. Платона не видимо само као филозофа или оснивача неке посебне школе мишљења, или пак феномен који би требало постављати у исту раван са осталим филозофима и другим школама, већ смо уверени да је Платон представља филозофију сâму. Он доноси парадигму филозофије, а осталим филозофима остаје да је разумеју или тумаче. Али, да бисмо у потпуности присвојили овај приступ морамо свесно прихватити гледиште платонизма, или барем, неку  филозофско-религијску доктрину утемељену на онтологији вечности.

За такав апокалиптички сценарио, диспензацијализам има спремне одговоре. Дани ‘‘Велике невоље’‘ (Tribulation Period) су дошли. ‘‘Империја зла’‘, о којој је говорио Реган а потом Буш, ‘‘хорде цара Гога из земље Магог’‘, то су, у диспензацијалистичком кључу, у психогеографији Американаца, недвосмислено Руси и њихови савезници, баш као и бибилијски, апокалиптички ‘‘кнежеви Роша, Мешеха и Фувала’‘ (где се Рош тумачи као Русија, Мешех као Москва док је Фувал древни хебрејски назив Скитије). С тим што, у америчком случају, коначни обрачун поприма сасвим особене црте: иначе прогресивна и човекољубива, Америка поседује и свој злокобни аспект – лице саме Апокалипсе, намењено онима који одбацују њену Благовест, њено (фарсично) Јеванђеље. То је лице оног ‘‘Милосрдног анђела’‘, који је јаросно разарао Србију, потом Авганистан, Ирак, а сутра, ко зна, Сирију, Иран, Кину или Русију…

Although the concept of hegemony in Critical Theory is based on Antonio Gramsci’s theory, it is necessary to distinguish this concept’s position on Gramscianism and neo-Gramscianism from how it is understood in the realist and neo-realist schools of IR.

The classical realists use the term “hegemony” in a relative sense and understand it as the “actual and substantial superiority of the potential power of any state over the potential of another one, often neighboring countries.” Hegemony might be understood as a regional phenomenon, as the determination of whether one or another political entity is considered a “hegemon” depends on scale. Thucydides introduced the term itself when he spoke of Athens and Sparta as the hegemons of the Peloponnesian War, and classical realism employs this term in the same way to this day. Such an understanding of hegemony can be described as “strategic” or “relative.”

In neo-realism, “hegemony” is understood in a global (structural) context. The main difference from classical realism lies in that “hegemony” cannot be regarded as a regional phenomenon. It is always a global one. The neorealism of K. Waltz, for example, insists that the balance of two hegemons (in a bipolar world) is the optimal structure of power balance on a world scale[ii]. R. Gilpin believes that hegemony can be combined only with unipolarity, i.e., it is possible for only a single hegemon to exist, this function today being played by the USA.

In both cases, the realists comprehend hegemony as a means of potential correlation between the potentials of different state powers. 

Gramsci's understanding of hegemony is completely different and finds itself in a completely opposite theoretical field. To avoid the misuse of this term in IR, and especially in the TMW, it is necessary to pay attention to Gramsci’s political theory, the context of which is regarded as a major priority in Critical Theory and TMW. Moreover, such an analysis will allows us to more clearly see the conceptual gap between Critical Theory and TMW.

Земљама Евроазије су се стално кретале реке народа и култура – са Запада на Исток, са Истока на Запад. Далеки преци савремених Европљана су у дивљим хордама јахали азијским степама, док су истовремено њихови савременици Кинези, Индијци и Персијанци лешкарили обасјани зрацима отмених, истанчаних цивилизација – с развијеном философијом, прогресивном техником у условима високог комфора. Свака цивилизација има своје време, и оно свугде различито тече. Оно што се сада и овде чини „дивљаштвом“, на другом месту или сутра постаје узор „прогреса“. За оно што се сада и овде чини универзалном истином, на другом месту или сутра испада да је локални и сасвим релативан култ. Никада не треба апсолутизовати оно што постоји сада и овде. Стања и вредности света се мењају. Сопствене судове увек треба проверавати великим мерилом времена и простора.

Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова - или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије  - то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета - важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња - Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије - „Видећете, видећете!“. И видећемо. Дакле, где је Град?

Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима. Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави. У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Зато Руси не познају индивидуализам: ја нисам последња инстанца већ тренутак општије бити. То добро разумеју мајке које у себи носе плод: два је у њима – једно, целина. Мајка има искуство „католичности”, саборности. Али, и мушкарци, чврсто повезани у  одреду, у трупи, знају шта је то – ти си ја, а ја сам ти. Одред делује као једно цело.

Тацит се, напротив, прихвата да опише Риму непријатељску и варварску Германију – Германију коју, по његовим речима, „од Сарматије и Дакије одвајају узајамни страх и планине“ – не и Сарматију. Он је, уосталом, и не описује на основу личног увида него извештаја старијих аутора, што довољно говори само за себе. Приск, који прелази Дунав долазећи у земљу Лимиганата (данашњи Банат и Бачка) како би посетио Атилин двор, такође ступа у непознату земљу. Слично Тациту, који често не разликује Гале од Германа и не уме да каже треба ли Венете (претке Словена) рачунати у Германе или Сармате, ни Приск не зна којим језиком говори локално становништво. Зид „узајамног страха“ овде је још чвршћи и непровиднији него код Тацита. Вредна је помена и чињеница да се Приск налази у дипломатској мисији: пишући о Хунима, он заправо говори о непријатељу. Да ли је, на пример, његов опис Атилиног погреба – праћеног ритуалима ненадмашне суровости – заиста само непристрасни извештај очевица или прави пример политичке пропаганде оног доба?

 Важну улогу у евроазијској филозофији има концепција идеократске државе, идеократије. Заснована је на представи о држави и друштву као о реалности која треба да створи важну духовну и историјску мисију. Та теорија је названа „идеократија“, „владавина идеје“, „владавина идеала“. Такав прилаз проистиче из општије представе евроазијаца о смислу људског постојања, о високој мисији колектива, народа, сваке заједнице. Људски чинилац су евроазијци сматрали за прелазни ступањ, за полазну тачку у самосавлађивању, што значи да су и читав антрополошки проблем видели као задатак, а не датост. Таква представа је у основним цртама била својствена свим духовним и верским традицијама. У савременој филозофији и у сасвим другом контексту се са сличном перспективом срећемо код Ничеа и Маркса. Православни евроазијци су сасвим могли поновити чувену Ничеову дефиницију: „Човек је нешто што треба савладати“. Али сасвим у духу руској филозофији заједничке тежње да се не говори о појединцу него о општој целовитој заједници, да се антрополошка проблематика преноси на колектив, евроазијци су трагом Трубецког из таквог прилаза изводили императив свеопштег самосавладавања. Оличење таквог колективног самосавладавања, самоуздизања, преображаја и прочишћења ради остваривања највише мисије је по њима идеократија, уздигнута у социјалну државну норму. Италијански традиционалистички филозоф Јулијус Евола је сличан модел друштвено-политичког уређења назвао „анагогични тоталитаризам“, то јест поредак у коме се биће сваког појединачног човека принудно увлачи у спирално кретањ општег духовног уздизања, оплемењивања, сакрализације. Трубецки сматра да проблем 

Свакој историјској епохи је својствен сопствени „координатни систем“: политички, идеолошки, економски, културни. На пример, 19. век у Русији протекао је у знаку сукобљавања „словенофила“ и „западњака“. У 20. веку вододелница је прошла између „црвених“ и „белих“. Двадесетпрви век ће постати век сучељавања „атлантиста“ (присталица „једнополарног глобализма“) и „евроазијаца“.

Против успостављања атлантистичког устројства света и глобализације иступају присталице вишеполарног света – евроазијци. Евроазијци начелно бране нужност очувања самобитности сваког народа на Земљи, шаренила култура и верских традиција, неоспорно право народа да самостално бирају пут сопственог историјског развоја. Евроазијци поздрављају општење између култура и вредносних система, отворени дијалог међу народима и цивилизацијама, органски спој привржености традицијама са стваралачким новаторством у култури.