27.07.2022 - Сергеј Мардан је разговарао са филозофом Александром Дугином о томе како Запад доживљава пад ере своје доминације.

Може се покушати одлагање рата још за неко време, а Русија ће уложити одређене напоре у том правцу. Зато што нам рат сада није од користи, ми смо за њега спремни много мање него пре годину дана.

Треба признати обичну истину – неће нас оставити на миру и боље је да се то одмах призна. Историја је – увек избор, често избор пред лицем смрти. Обичан човек бежи од тога, настоји да се забарикадира од проблема, али ако се власт исто тако понаша, онда је та власт пролазна. Историја почиње тамо где врхови вертикале власти доносе егзистенцијално-историјску одлуку, а то значи – гледајући право у очи смрти.

Могуће је покушати да се побегне, али нас историја ипак стигне и има знакова да нас она сустиже, у најмању руку, из Сирије не можемо да одемо без победе. А ако нас још изазову осујећивањем минских споразума на Донбасу, онда ће нам бити потребне две, а не једна победа. Сигуран сам да смо ми потпуно за то спремни, да можемо то да учинимо. Али од политике пола чаше мораћемо да одустанемо.

Наш велики народ и одважна армија имају довољно снаге, чврстине и храбрости за велике победе…“

Neophodno je da prihvatimo jednostavnu istinu: oni nas neće pustiti na miru, i najbolje je da to odmah sebi priznamo. Istorija je uvek stvar izbora, vrlo često izbora suočenog sa smrću. Prosečna osoba beži od toga i pokušava da zabarikadira sebe od problema, ali ukoliko se vlast tako ponaša, onda je to samo prolazna vlast. Istorija počinje kada vrh vertikalne moći donese egzistencijalnu – istorijsku – odluku, a to podrazumeva gledanje smrti u oči.

Moguće je pokušati i pobeći, ali istorija nas stiže bez obzira šta dalje radili, a postoje znakovi da nas danas sustiže. Ako ništa, barem Siriju ne možemo napustiti bez pobede. A, ukoliko nas oni izazovu i prekrše minske ugovore u Donbasu, onda nam neće biti potrebna samo jedna pobeda, nego dve. Siguran sam da smo spremni i da možemo da ih ostvarimo, ali moramo odustati od politike polupune čaše.

Naši veliki ljudi i nesalomiva armija imaju dovoljno snage, duhovne čvrstine i odvažnosti za velike pobede. Druga stvar je da li političko liderstvo zemlje ima dovoljno mudrosti, hrabrosti i volje. Sada se sva pitanja otvaraju pred njima i videćemo kako ti ljudi odgovaraju na poziv istorije. Oni smatraju da svi treba da snose odgovornost za stvari sa kojima se suočavaju. To je tačno. Ali njima će se suditi pred sudom istorije. A taj sud je strašan, sličan Božijem; tu nije moguće potkupljivanje ili korišćenje administrativnih resursa.

Али постоји још једна страна медаље. Чим смо отпочели ценкање, нанели смо велики ударац духовној димензији руског пролећа и новоруске идеје. Ово је неповратан процес. Са тактичке и техничке тачке гледишта, то може бити објашњиво на неки начин, али из духовне перспективе у тренутку кад смо одлучили да не следимо осетијско-абхазијски сценарио – када је украјинска казнена експедиција почела да бомбардује градове Новорусије масивно убијајући мирне цивиле, што смо сви могли да видимо – починили смо морални злочин.

Наш морални одговор на то био је очигледан, али смо заузели другачији став. Дакле, са апекта националних интереса, још увек нисмо пропали, али стојимо много лошије на духовном плану.

У том погледу мински уговори су иморално оруђе, производ голих интереса и производ који нема никакву вредност у очима било које од страна; потпуно прагматичан приступ. Постоје људи за које је победа технологија, али ја верујем да је историја дух. Постоје цивилизацијски параметри које је немогуће подредити техничким интересима, чак ни оним најконтроверзнијим и сасвим посебним.

Из тога произилази да су Мински уговори тек морално упитан предах. Али ми ћемо их задржати будући да смо почели да играмо на ту карту. Уколико постоји проблем духовног типа, онда барем да реализујемо интересе.

Русија је осуђена на то да прихвати 4ПТ. Ми данас нисмо комунисти, нисмо либерали нити смо фашисти. Ми смо уопште без идеологије, али у том случају са нама могу да раде шта год хоће. Без идеологије, без идеје не може да постоји друштво – урушиће се ако га покреће само инерција. Зато 4ПТ побуђује занимање како научне јавности тако и најинтелектуалнијег дела политичких елита Русије. Али, за 4ПТ се, као и за сваку идеологију, треба борити. Ништа се лако не постиже. Тим пре што је у Русији још увек остало много либерала који раде за Запад и на све могуће начине спречавају промоцију 4ПТ и њено остваривање. Али, много тога је већ учињено. Ми редовно издајемо часопис „Четврта политичка теорија“ (при Московском државном универзитету). Ускоро ће изаћи моја нова књига „Четврти пут“, која развија управо философске основе те теорије.

Дугин: Не тако брзо! Већина људи који живе у источном делу Украјине деле заједнички идентитет са руским народом – историјских, цивилизацијских, и геополитичких. Источна Украјина је апсолутно руски и евроазијска земља. Дакле, постоје два Украинес. Ми видимо овај врло јасно на изборима. Популација је подељена у сваком важном политичком питању. А посебно када је реч о односима са Русијом, сведоци смо како тај проблем постаје драматична: Један део је апсолутни анти-руски, други део апсолутна про-руски. Два различита друштва, две различите земље и две различите националне, историјске идентитети живе у једном ентитету.

 Дакле, питање је које друштво доминира други?

 Дугин: То је важан део украјинског политике. Имамо два дела, а имамо капитал Кијев. Али у Кијеву имамо и идентитете. То није ни главни град Западне Украјине нити источној Украјини. Капитал западном делу је Лавов, град источног дела је Харков. Кијев је главни град вештачког ентитета. То су све важне чињенице да разумемо овај конфликт.

 Западни медији, као и украјински “националисти” би се не слажем са термин “вештачки” за украјинске државе.

Rijetke su škole mišljenja, od svojih indoeuropskih korijena do trenutne biotehničke revolucije i svih misaonih strujanja među njima, koje su se uspjele barem približiti opsegu i dubini europske Nove desnice. Ovo je osobito točno za dinamičnu jezgru Nove desnice koju utjelovljuje jedan od glavnih filozofskih pokretača francuske Nove desnice – Alain de Benoist. Francuska Nova desnica pozdravila je novo stoljeće, spremna za djelovanje, što je i dokazala objavljivanjem manifesta koji je stavljen na uvid cjelokupnom čovječanstvu. Alain de Benoist (rođen 1943.), oblikovao je ovu izjavu zajedno s Charlesom Champetierom, koja se oslanja na Novu desnicu utemeljenu 1968., čime je dobiveno sredstvo za buduću intelektualnu borbu koja uzima u obzir kri­tičku procjenu naših trenutnih teškoća.

Čitatelji TOQ-a mogli bi biti zainteresirani za manifest Nove desnice jer su i oni u potrazi za opasnim “Trećim pu­tem”, odnosno u potrazi za radikalno novim rješenjem koje bi se trebalo nalaziti između “paleokonzervativizma” i “neo konzervativizma”. TOQ nastavlja oblikovati vlastita načela, kojih je do sada deset, a mnoga se, prema mome mišljenju, savršeno poklapaju s načelima Nove desnice. Nova desnica ima više od trideset godina iskustva u izbjegavanju udob nog, ali beskorisnoga intelektualnoga geta u kojem se nala­ze prekrasni gubitnici, kako Sam Francis opisuje konzervativnu vrhušku. Zato evolucija Nove desnice može poslužiti kao praktični vodič.

 Израз „нова десница“ је изворно само етикета коју су измислили медији 1979. године, називајући тако покрет идеја који је постојао већ више од десет година. Нова десница (НД) је у ствари једна филозофска школа, једна врста think tank, која искључиво делује у области политичке филозофије, друштвених наука, историје идеја. Већ скоро пола века, ова школа се изражава кроз разне публикације („Нова школа“, „Елементи“, „Криза“), књиге, колоквијуме, конференције, итд. Тај рад јој је омогућио да формулише концепцију света, концепцију постојања која се радикално разликује од доминантне идеологије. Међу њеним омиљеним темама су одбрана разноликости народа, критика капитализма и тржишних вредности, одбијање либерализма и новчаног система, ангажовање у корист Европе, раскид с универзализмом у свим могућим облицима, али, такође, могу да споменем дела нове деснице у различитим областима, као што су друштвене науке, историја религија, археологија, теоријска физика, итд. Метода нове деснице је „енциклопедијска“: ради се о пружању интелектуалних и теоретских алтернатива у свим областима знања и мисли. Дакле, уопште се не ради о некој политичкој организацији или покрету. Спровођење идеја које ми развијамо нама не припада.

Naši lideri su predstavili sve što se dešavalo u protekloj godini, kao i buduće planove i projekcije. Partija Evroazija je postojala i ranije, ali je zatvorena zbog neefikasnosti, dok je sada situacija promenjena i imamo više mogućnosti da sprovodimo političku platformu i na regionalnom i na lokalnom nivou. Imamo dosta veoma dobrih ideja.

Da, Putin je najavio Evroazijski Savez, ali unutar Kremlja postoji još puno liberala i korupcije. Stoga, naš trenutni cilj je da korigujemo i unutrašnju i spoljnu rusku politiku u pravi evroazijski kontekst.

Recite nam nešto više kako vidite aktuelni proces evroazijskih integracija koji je otpočeo Vladimir Putin. Sa jedne strane imamo tumačenja da ovaj proces ima veoma dobru dinamiku i da su značajni rezultati postignuti u veoma kratkom roku, dok sa druge strane imamo mišljenje da se stvari razvijaju i previše sporo… Šta Vi mislite?

Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском Истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском Истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска. Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД. Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД, то су такозване демократе, или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе. У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста. На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана“. Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби. Управо они и јесу извор планирања и спровођења арапског пролећа, које нема никакве везе с интересима самих Арапа. Арапима просто манипулишу како би створили ситуацију управљаног хаоса. Манипулишу споља, манипулишу и непосредно помоћу западних мрежа утицаја, и помоћу њихових субимперијалистичких савезника на Блиском Истоку. Када у Бахреину шиитска већина покушава да на таласу арапског пролећа истера своје, онда су све те снаге бачене против огромне већине у Бахреину.

Rijetke su škole mišljenja, od svojih indoeuropskih korijena do trenutne biotehničke revolucije i svih misaonih strujanja među njima, koje su se uspjele barem približiti opsegu i dubini europske Nove desnice. Ovo je osobito točno za dinamičnu jezgru Nove desnice koju utjelovljuje jedan od glavnih filozofskih pokretača francuske Nove desnice – Alain de Benoist. Francuska Nova desnica pozdravila je novo stoljeće, spremna za djelovanje, što je i dokazala objavljivanjem manifesta koji je stavljen na uvid cjelokupnom čovječanstvu. Alain de Benoist (rođen 1943.), oblikovao je ovu izjavu zajedno s Charlesom Champetierom, koja se oslanja na Novu desnicu utemeljenu 1968., čime je dobiveno sredstvo za buduću intelektualnu borbu koja uzima u obzir kri­tičku procjenu naših trenutnih teškoća.

Čitatelji TOQ-a mogli bi biti zainteresirani za manifest Nove desnice jer su i oni u potrazi za opasnim “Trećim pu­tem”, odnosno u potrazi za radikalno novim rješenjem koje bi se trebalo nalaziti između “paleokonzervativizma” i “neo konzervativizma”. TOQ nastavlja oblikovati vlastita načela, kojih je do sada deset, a mnoga se, prema mome mišljenju, savršeno poklapaju s načelima Nove desnice. Nova desnica ima više od trideset godina iskustva u izbjegavanju udob nog, ali beskorisnoga intelektualnoga geta u kojem se nala­ze prekrasni gubitnici, kako Sam Francis opisuje konzervativnu vrhušku. Zato evolucija Nove desnice može poslužiti kao praktični vodič. U ovom razdoblju razlike koje razdvajaju Sjedinjene Američke Države i Europu moraju biti prevladane jer dijelimo puno toga što bismo mogli ostaviti u naslijede budućim naraštajima. Bez obzira na reakcije koje će izazvati ovaj intervju, nadamo se da će doći do pomaka u prihvaćanju međusobnih razlika kada se razmatraju teme poput nacija-država nasuprot imperiju, rasa nasuprot komunitarizmu itd. jer perspektivu današnjice odlikuje zajednička opasnost i zajednički korijeni.

Операције у Авганистану и Ираку јесу фаза "балканизације Азије", односно стратешки ударац нанет Русији. Избор Авганистана у потпуности се уклапа у стратегију рашчлањивања Евроазије (одвајање Русије од Средње Азије, стварања око ње "појаса нестабилности", "прстена ратова малог и средњег интензитета"), које је описао Збигњев Бжежински. Од тако "рашчлањене" Евроазије кидаће део по део, све већи и већи. Није то ново. И покрет "Талибан" основали су Пакистан, Саудијска Арабија и ЦИА за реализацију геополитичке стратегије САД у Средњој Азији, јер је директно војно присуство Америке у региону тада било немогуће. Сада, користећи као повод "борбу против светског тероризма", САД добијају могућност да директно присуствују (као светски хегемонисти) у стратешки изузетно важном региону. Крајње пожељно за САД је увлачење у авганистански и ирачки конфликт Русије и централноазијских земаља Заједнице независних држава (ЗНД), то јест понављање "авганистанског сценарија" од пре двадесет година. О постојању оваквог плана сведочи и признање које је лондонском "Индипенденту" (17. септембра 2001) дао Збигњев Бжежински: "У грађанском рату у Авганистану САД су учествовале од самог почетка, чак и још раније - пре његовог почетка". Даље Бжежински пише: "Ми нисмо директно подстицали Русе на улазак у Авганистан, али смо свесно и на све начине повећавали вероватноћу да ће до тог уласка доћи. Ова тајна операција била је сјајна идеја. Као резултат тога сатерали смо Русе у авганистанску клопку. Нећете ваљда да се због тога кајем?"

Данашња левица и десница се одлично слажу – за то постоји и терминологија БОБО левица (скраћеница долази од речи буржоа-боем) и финансијска десница. То је савез левице која се се бави друштвеним уместо социјалним питањима (нпр. правима хомосексуалних парова) и финансијске деснице. Левица која се бори за социјална права и брани права радника и левица која брани права хомосексуалаца нису исте. Разлике постоје и на десном пољу. Десница капитала и финансија није иста као и десница културе и вредности. Ту настаје замка када се пита да ли сте левичар или десничар. Наш одговор је да смо десничари када је реч о вредностима и левичари када је реч о социјалним проблемима.

- Русија ће се суочити у наредном периоду са великим и озбиљним стратешким изазовима, тако да политичке технологије у духу Владислава Суркова Јуревича (кључни сарадник Путина, један од идеолога Кремља) неће бити изводљиве. Ера технологије уместо идеологије, ПР кампања уместо стратегије, вицева уместо и изнад националне идеје - је завршена. То је савршено јасно. Ако Путин настави по сценарију инертности у домаћој и спољној политици, онда је колапс веома близу јер је озбиљност нове фазе у коју улазимо неупоредиво већа и супериорнија од оне са којом се Путин носио у претходном периоду. Ово је нови циклус и, ако жели да чврсто стоји на земљи, Путину је потребна нова стратегија. Ја сам потпуно уверен да једина стратегија која одговара историјском тренутку, новом поретку и оријентацији масе јесте евроазијска. Евроазијанизам је целовит, и као идеја за Русију и као стратегија коју треба следити. Такве националне идеје до сада није било – била је гурана између либерализма, концепта корумпиране прозападне елите, непостојаних и контрадикторних елемената национализма, што непобитно води дезинтеграцији Русије. Потпуно сам убеђен да Путин мора да се ослони на евроазијску идеју. 

Iz nastupa i pitanja, koja su bila vrlo ozbiljna i temeljna, videlo se da su više zabrinuti time što je savremena Evropa izgubila svoj istorijski smisao, što Evropljani, pogotovo omladina, misle samo na potrošnju, koja se pretvorila u metafiziku, i nema nikakvog smisla ni cilja u životu. Nema obzorja, nema želja. Sve se pretvorilo u komforan protokolaran nestanak. Ljudi teško shvataju ko su, čak većina takva pitanja i ne postavlja, uopšte ne shvata njihov smisao. Izvestioci su govorili da su savremenost i postmoderna lišile bitak telosa, polako rastvorili racionalnost. Na severu Evrope ljude raspršava komfor, na jugu – siromaštvo i kriza. Na zapadu – neuroza i imigracija. Na istoku razočarenje. Evropo, ime ti je frustracija – govorili su izvestioci.

Originalan je bio nastup Aleksa Kurtadžića iz Engleske. To je bio svojevrstan književni performans: kolaps i njegove verzije. Kurtadžić je govorio o odloženom kolapsu, zadržanom kolapsu, talasastom kolapsu, o zavodljivom kolapsu i komfornom kolapsu, o takvom kolapsu koji se ne shvata kao kolaps... I sve te vrste kolapsa prožimaju se, preklapaju, stvarajući čudnovate šare večno odlaganog finala – never ending end. U svojoj knjizi o Hajdegeru (i na našim seminarima) govorio sam o problemu „još ne“, noch nicht; Aleksandar Bovdunov nazvao je to „metafizikom zadrške“. Upravo o tome govorio je i Kurtadžić. Vredi obratiti pažnju na njega, treba tražiti darovite ljude.

Putin sada razmišlja kako da osnaži autoritet u narednom periodu?

- Rusija će se suočiti u narednom periodu sa velikim i ozbiljnim strateškim izazovima, tako da političke tehnologije u duhu Vladislava Surkova Jureviča (ključni saradnik Putina, jedan od ideologa Kremlja) neće biti izvodljive. Era tehnologije umesto ideologije, PR kampanja umesto strategije, viceva umesto i iznad nacionalne ideje - je završena. To je savršeno jasno. Ako Putin nastavi po scenariju inertnosti u domaćoj i spoljnoj politici, onda je kolaps veoma blizu jer je ozbiljnost nove faze u koju ulazimo neuporedivo veća i superiornija od one sa kojom se Putin nosio u prethodnom periodu. Ovo je novi ciklus i, ako želi da čvrsto stoji na zemlji, Putinu je potrebna nova strategija. Ja sam potpuno uveren da jedina strategija koja odgovara istorijskom trenutku, novom poretku i orijentaciji mase jeste evroazijska. Evroazijanizam je celovit, i kao ideja za Rusiju i kao strategija koju treba slediti. Takve nacionalne ideje do sada nije bilo – bila je gurana između liberalizma, koncepta korumpirane prozapadne elite, nepostojanih i kotradiktornih elemenata nacionalizma, što nepobitno vodi dezintegraciji Rusije. Potpuno sam ubeđen da Putin mora da se osloni na evroazijsku ideju. 

Срби су били у авангарди те велике свете борбе за православље, за истинско хришћанство, за Словене, за све вас, за сваког од нас! Срби су се пробудили пре осталих. Они су пре осталих схватили да ако се предају, ако се покоре америчкој хегемонији, онда свим осталим народима прети ропство. И догађаји из 1990-их и 2000-их година су то потврдили. Погледајте шта такозвани мировњаци доносе Ираку, Авганистану. Ирак, у коме је свакако било неких безобразлука у време Садама Хусеина, претворен је у крваву збрку. Ви ћете, браћо и сестре Руси, рећи да је то далеко од нас. Али, када дођете у прекрасан град Београд, чист, светао, сунчан, зелен, где живе отворени, прекрасни људи, малтене исти као и ми, само радоснији, видећете у том прекрасном граду трагове натовских бомбардовања.

Srbija bliža nama nego bilo koja druga evropska zemlja. Tako da je neprijateljstvo ili bilo kakvo suparništvo Srbije i Rusije za mene nezamislivo! 
Lider Međunarodnog evroazijskog pokreta, autor nekoliko svetskih bestselera, zvanični savetnik u ruskoj Dumi i jedan od najpriznatijih svetskih geopolitičara, Aleksandar G. Dugin, ekskluzivno za blog +Evroazija+Srbija+, govori o trenutnoj geopolitičkoj situaciji, odnosima Rusije, SAD i EU, o tome šta je alternativa srpskom evroatlantističkom putu, o šansi ekonomskog jačanja Srbije kroz saradnju sa evroazijskim blokom i uopšte o globalnim alternativama evroatlantizmu i proameričkom globalizmu.

Glavni cilj ovog intervjua jeste da uporedimo postojeći proces evroatlantskih integracija sa budućim potencijalnim procesom evroazijskih integracija Srbije, pa možda da počnemo od zatečenog stanja… 

„Smatram da je središte sveta u Srbiji.Tajno srce planete je negde kod vas, vi ga čuvate, shvatate  koliko bi koštalo da ga izgubite, krvarite, gledate u prazno, trljate zapešća i čuvate... ” deo je predgovora knjige„ Osnovi geopolitike”  Aleksandra Dugina, koja je 90-ih godina u dva toma objavljena u Mosvi . Prevedena je i na srpski jezik.Velika zasluga da se knjiga pojavi u našoj zemlji pripada  uvaženom srpskom geopolitičaru Dejanu Lučiću, koji je sve to inicirao, a ujedno je recenzent vrlo vrednog dela  Aleksandra Dugina „ Osnovi geopolitike” koja je da sada doživela  nekoliko  izdanja.
Dugin, je inače utemeljivač savremene ruske škole geopolitike, doktor filozofije i publicista, svojevremeno i savetnik  predsednika Državne dume, rektor„ Novog univerziteta” u Moskvi, i da ne nabrajamo. Vrlo je precizno, kao svaki sjajni strateg, predvideo brojna zbivanja u čovečanstvu- američku dominaciju , hegemoniju, teorijski podelivši  geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji bi trebalo da predvodi Rusija. Govori o sadašnjoj situaciji u Rusiji, i njenoj ulozi u svetu i činjenici da je Kosmet, ne samo srpski problem, već veliko iskušenje, ispit pred Rusijom. Ako ga savlada, tvrdi  Dugin, Rusija će spasiti i sebe!

Такође, он је један од водећих личности Националне бољшевичке партије и Евроазијске странке. Његове политичке активности такође су усмерене на обнову Руског Царства кроз удруживање бивших совјетских република као што су Грузија и Украјина, и уједињење земаља руског говорног подручја, посебно источне Украјине и Крима. Његова најпознатија књига ”Темељи геополитике” изазвала је велику пажњу широм света. Овај разговор обављен је поводом промоције прве књиге Александра Дугина у енглеском преводу ”The Fourth Political Theory” чија је промоција одржана 28. јула 2012. г.у Штокхолму у организацији издавачке куће Арктос, а настао је у фебруару 2012. године када је професор Дугин путовао у Њу Делхи у Индији где је учествовао на 40. светском конгресу Међународног социолошког института.

Тема конгреса била је ”Западна хегемонија и након ње: друштвена знаност и њена јавност”. Проф. Дугин љубазно је одвојио део времена с конференције како би одговорио на неколико питања представницима Арктоса који су такође суделовали на конгресу. У овом интервјуу проф. Дугин појаснио је нека од својих темељних уверења, а разговор је водио Даниел Фриберг, извршни директор у издавачкој кући Арктос, и Xon Б. Морган, главни уредник.

„Чак и ако је у центру све паралисано, све у пометњи и неверици, много тога зависи од оних стражара који, премда заборављени на најистуренијем положају, и даље извршавају своју дужност – јер, наредбу за повлачење нису добили, или се можда праве да је нису добили. Имам у виду управо Србе, праве Србе, оне Србе које тако дубоко и тако искрено воле сви Руси – било да ишта знају о њиховој култури и историји или не. Треба још сасвим мало да истрајемо. И можда ћемо још и доживети онај тренутак када ће се Вавилон савремене постмодернистичке цивилизације срушити и ветар историје га развејати у прах и пепео. Верујем у то“.

Ово је део предговора књиге „Геополитика постмодерне“ Александра Дугина, која је недавно објављена у Москви. Преведена је и на српски језик. Др Дугин је деведесетих година објавио вредно дело „Основи геополитике“, теоријски поделивши геостратегијски простор у свету на атлантистички (САД) и евроазијски, који треба да предводи Русија. На тај начин, на научним основама, разобличио је суштину америчке доминације и указао колико је за човечанство битна моћ православне Русије.
Др Дугин из угла признатог научника, геостратега говори за „Печат“ о све тежим приликама у свету, значају моћне Русије, и о врло незавидном, како упозорава, „ужасном положају Србије“!

Србија ближа нама него било која друга европска земља. Тако да је непријатељство или било какво супарништво Србије и Русије за мене незамисливо!

Лидер Међународног евроазијског покрета, аутор неколико светских бестселера, званични саветник у руској Думи и један од најпризнатијих светских геополитичара, Александар Г. Дугин, ексклузивно за блог +Евроазија+Србија+, говори о тренутној геополитичкој ситуацији, односима Русије, САД и ЕУ, о томе шта је алтернатива српском евроатлантистичком путу, о шанси економског јачања Србије кроз сарадњу са евроазијским блоком и уопште о глобалним алтернативама евроатлантизму и проамеричком глобализму.

Главни циљ овог интервјуа јесте да упоредимо постојећи процес евроатлантских интеграција са будућим потенцијалним процесом евроазијских интеграција Србије, па можда да почнемо од затеченог стања…

Сведоци смо да данас јачају атлантистичке снаге на пост-совјетким просторима. 
      
     –Свој утицај, наравно, атлантисти су проширили на Грузију, Украјину, Азербејџан- наранџасто обојене револиције, која је, узгред започела у Србији- „Отпором”Свој утицај пренели су на Белорусију, чак и Русију.Шта се сада дешава?Она позиција у Русији која се противи назависности КиМ, је наравно, евроазијско решење.Хоћу да кажем да евроазијска политика није постала систем међународне политике и није успела реално да заустави ширење атлантизма.А оно почиње да постаје реалност.Према мом мишљењу Путин, нажалост одлази пре времена.Са становишта Устава, у реду, навршена су два мандата, али са аспекта геополитике он није довршио оно што је започео.Морао је да учини све да евроазијска тенденција постане неповратна.По свему судећи, он се полако удаљује са власти.Сам Путин је био руски патриота, који је интуитивно одговарао на изазове. И зато је дејствовао на евроазијски начин.У његовоој свести то још није постао систем и страшно је за Русију што баш сада одлази.Мислим да Путинов наследник Медведев не поседује оне редољубиве реакције, а да не говорим о евроазијској идеологији. Уовом прелазном периоду, руска спољна политика, плашим се, да ће подсећати на ону из 90-их, биће савакако, корак уназад.
      
    

Čak i ako je u centru sve paralisano, sve u pometnji i neverici, mnogo toga zavisi od onih stražara koji, premda zaboravljeni na najisturenijem položaju, i dalje izvršavaju svoju dužnost – jer, naredbu za povlačenje nisu dobili, ili se možda prave da je nisu dobili. Imam u vidu upravo Srbe, prave Srbe, one Srbe koje tako duboko i tako iskreno vole svi Rusi – bilo da išta znaju o njihovoj kulturi i istoriji ili ne. Treba još sasvim malo da istrajemo. I možda ćemo još i doživeti onaj trenutak kada će se Vavilon savremene postmodernističke civilizacije srušiti i vetar istorije ga razvejati u prah i pepeo. Verujem u to“.
Ovo je deo predgovora knjige „Geopolitika postmoderne“ Aleksandra Dugina, koja je nedavno objavljena u Moskvi. Prevedena je i na srpski jezik. Dr Dugin je devedesetih godina objavio vredno delo „Osnovi geopolitike“, teorijski podelivši geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji treba da predvodi Rusija. Na taj način, na naučnim osnovama, razobličio je suštinu američke dominacije i ukazao koliko je za čovečanstvo bitna moć pravoslavne Rusije.
Dr Dugin iz ugla priznatog naučnika, geostratega govori za „Pečat“ o sve težim prilikama u svetu, značaju moćne Rusije, i o vrlo nezavidnom, kako upozorava, „užasnom položaju Srbije“!