The Fourth Political Theory

beyond left and right but against the center

Не можемо у потпуности да схватимо шта се догодило 24. фебруара 2022. године. Иако је већ одавно све ка томе кретало, од првог тренутка када је Владимир Владимирович Путин дошао на власт давне 1999. године, када је будућност дошла, сви по инерцији одбијају да вјерују у њу.

Онтологија и искуство радикалног антихриста: семантички, религијски, социолошки и политолошки аспекти

Земља (Русија, прим. прев.) је данас у веома необичном стању. Као да виси између прошлости која је већ завршена и будућности која још није стигла; односно будућности која је стигла, али још није остварена, неприхваћена је. Ријеч је о основним питањима: о односу Русије према глобалним процесима и, прије свега, према колективном Западу.

Онтолошка спљоштеност савремене слике света

У доба Перестројке, у идеолошком оквиру Русије, настајао је прави вакуум, након што се одступало од комунистичке идеологије. То је био и главни разлог руске меланхолије, током њених невоља деведесетих. Није никакво претеривање да је сваку епоху у модерној руској историји пратила нека врста идеологије која је спутавала је људе да иду даље, без обзира на стварност којом су били окружени.

Aleksandar Geljevič Dugin, ruski filozof, književnik i geopolitičar, jedan je od najuticajnijih mislilaca našeg vremena. Kada život posvetimo filozofiji, opredeljujemo se i za društveni angažman. Zato i ne čudi aktivnost profesora Dugina u analizi i traženju odgovora za situaciju u kojoj se nalazi savremeno društvo. Aleksandar Geljevič Dugin je napisao Četvrtu političku teoriju, Misterije Evroazije, Osnove geopolitike, Politički platonizam: filozofija politike i brojna druga dela.

Петог јуна неки су празновали Светски дан заштите животне средине. Екологија се данас активно истура у први план. Сетимо се само оштећеног детета Грете Тунберг, која је покушала да заједно са другом децом, заустави узлетање авиона јер они повређују облаке, или због неког другог, али, у суштини сличног, разлога. То јест, Грета данас слави, и опет, по ко зна који пут, напушта школу и забавља се на јахтама са постаријим милијардерима, који су, такође, забринути за екологију.

Још један аргумент за Велико буђење је међу народима исламске цивилизације. Исламска култура радикално одбацује либерални глобализам и западну хегемонију, а Ислам као вероисповест је очигледно у основи те културе. Наравно да су се током колонијалног периода и под влашћу и економским утицајем Запада, неке исламске државе нашле у орбити капитализма, али готово све исламске земљ упорно и потпуно одбацују либерализам, а посебно модерног глобалистичког либерализма .

Ово се може видети како у екстремним облицима - исламском фундаментализму, тако и у  умереним облицима. У неким случајевима, појединачни верски или политички покрети постају носиоци антилибералне иницијативе, док у другим случајевима сâма држава преузима ову мисију. У сваком случају, исламска друштва су идеолошки припремљена за системско и активно противљење либералној глобализацији. Пројекти Великог ресетовања не садрже ништа, чак ни теоријски, што би могло да се свиди Муслиманима. Зато читав Исламски свет, као целина, представља један огроман пол Великог буђења.

Mislim da Srbija ima principijelno važan značaj za geopolitiku Balkana, Evrope i sveta u celini. Balkan je čvorište civilizacija. Na njemu se spajaju mnoge, često dijametralno suprotne, linije geopolitičkih interesa, ne samo evropskih država, već i svetskih polova. Upravo je ovuda prolazila linija odbrane između istočnog i zapadnog bloka u vreme Hladnog rata. Ranije su se ovde sudarali interesi Turske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke. I danas Balkan predstavlja jedan od dva ekrana svetske geopolitike. Drugi je Bliski istok. Zato je Srbiji suđeno da igra glavnu ulogu u geopolitici.

Али од почетка двехиљадитих нешто је пошло наопако. С Путином заустављени су дезинтеграција и даља деградација Русије, а њен нестанак са светске сцене је био предуслов за тријумф глобалиста. Кренувши путем обнове суверенитета, Русија је прешла дуг пут за 20 година и постала један од најважнијих полова у светској политици, наравно и даље слабија од СССР-а и социјалистичког блока, али не више робовски подређена Западу као што је била деведесетих.
Паралелно са овим, Кина је захваљујући економској либерализацији задржала политичку моћ у рукама Комунистичке партије, али избегла судбину СССР-а, колапс, хаос, „демократизацију“ по либералним стандардима и постепено постала највећа привредна сила упоредива са САД.
Другим речима, постојали су предуслови за мултиполаран светски поредак који би, поред Запада (САД и НАТО), имао макар још два подједнако значајна пола – Путинову Русију и Кину. Што је та алтернативна слика света, у којој поред либералног, глобалистичког Запада постоје и друге врсте цивилизација, била јаснија, то су комунистичка Кина и конзервативна Русија себе више истицале.

Када пажљиво разматрамо детаље протеста у САД, видимо да се иза акција демонстраната, са њиховим спонтаним таласима индигнације и потребом да разбијају прозоре супермаркета и пљачкају – што је комбинација која делује прилично чудно Русима – крије нека мање или више организована сила. Час на једном, час на другом месту, израњају фигуре које врло добро знају шта раде.

На пример, разбију неколико излога радњи, али не учествују лично у пљачки, него просто иду даље ка другим излозима, не остављајући трагове, пажљиво скривајући своја лица, косу и очи под гас маском, заштитним оделом и… кишобраном (чињеница да отворени кишобрани пружају заштиту од гумених метака и снимања из хеликоптера позната је ретко којем обичном Американцу). Уз све то, јасно је да поједини амерички и светски медији – пре свега они прогресивни (као што су Си-Ен-Ен или Би-Би-Си) настоје да воде догађања у једном одређеном смеру, ублажавајући гнусне сцене пребијања и пљачке недужних власника продавница, жена, инвалида и старих лица, и прослављајући припаднике мањина који неким (најчешће ружним) гестом или акцијом провоцирају руљу да се упушта у отворено насиље.

Како је Блиски исток огледало глобалних промена светске геополитике, овај догађај је од још већег значај, који се тиче светског поретка у целини. Није случајно што су многи посматрачи смрт Генерала Солеиманија, хероја борбе против Даеша у Сирији и Ираку, тумачили као почетак Трећег светског рата или, у најмању руку, као почетак америчког рата против Ирана. Изгледа да ирански ракетни напад на две америчке војне базе у Ираку, 8. јануара 2020. године, потврђује ову анализу: Солеиманијева смрт почетак “коначне битке“. Управо је тако овај догађај и схваћен у шиитском свету, у коме су ишчекивање краја света и доласка Махдија, Спаситеља, обећанима на крају времена толико снажни, да утичу не само на њихов верски поглед на свет, већ и на анализу свакодневних политичких и међународних догађаја. Шиити крај света виде као "последњу битку" између присталица Махдија и његових противника, снага Даџала. Сматра се да су Махдијеве присталице Муслимани (и Шиити и Сунити, али са изузетком струја попут вахабија и салафиста, који су виде као  екстремисти, ‘јеретици’ и  и ‘такфири’), док је Даџал, исламски антихрист, чврсто повезан са Западом, пре свега са Сједињеним државама. Већина пророчанстава каже да ће се коначна битка одиграти на Блиском истоку, а да ће се и сâм Махди појавити у Дамаску. Лик Махдија се, такође, може наћи међу Сунитима; док Шиити верују да је он „скривени Имам“ који је до данас остао жив, али “скривен“, Сунити тумаче Махдија као вођу исламског света ће се појавити на крају времена, како би повео одлучујућу битку против Даџала, у коме већина Сунита види материјалистичку и атеистичку цивилизацију савременог Запада, а сâмим тим и америчку хегемонију, као најагресивнију претходницу Запада.

Пре свега, увек више волим борбу идеја од физичког рата, и веома сам срећан што сам у прилици да имам ову размену с Бернар-Анријем Левијем, чувеним у глобалним размерама, размену која није у форми физичког двобоја – јер се понекад налазимо на истим линијама фронта, али смо на различитим странама – већ ћемо овде размењивати идеје, што ми је драже, уместо да се физички сукобимо. Можда је то и једини начин да се то избегне (физички сукоб – прим. прев) или да, макар, покушамо.
Пре свега, желео бих да кажем да је председник (Француске Емануел) Макрон недавно рекао да је хегемонија Запада окончана. Наш председник (Владимир) Путин рекао је исто за либерализам, или глобални либерализам. Недавно је изашао и број „Форин аферса“ у којем је објављен чланак Фарида Закарије посвећен опадању западне силе. Мислим да је очигледно да такво опадање заиста постоји. У вашој књизи Империја и пет краљева приметили сте веома занимљиву ствар – нестајање америчког присуства на Блиском истоку у случају Курда. Мислим да се приближавамо крају, не крају историје, како је Фукујама рекао, него крају политичке модерне. А то је крај нечега веома, веома важног – крај западне хегемоније, америчке доминације или глобалног либерализма. То је нешто историјско само по себи, а не техничко.

Крај модерне је сасвим нова и, помало парадоксално, неочекивана ситуација. На место модерне ступа постмодерна (тако је прозвана у недостатку бољег термина), а историју смењује „постисторија“. С том променом и сам Запад добија ново лице. На место либерализма, који се такође урушава и доживљава свој крај, „умире“ (супротно очекивањима Фукујаме), ступа „постлиберализам“ и читав низ нових мисаоних токова који су покушавали схватити новонасталу ситуацију, попут „нове левице“ и „нове деснице“, и изградити некакав рефлексивни однос према њој.

Једна од битних последица довршетка модернизације, или краја епохе модерне на Западу је и та да се Запад од тог тренутка све више окреће себи. Наступа нова епоха (постмодерне). Модернизација (вестернизација) других простора на планети, спасавање „сиромашног Југа“ од стране Запада на пример, постаје сасвим споредан, ако не и непотребан задатак (непотребан за Запад). Наиме, такав циљ има смисла само унутар мисаоних координата карактеристичних за модернизам и либерализам, не и за постлиберализам, који се окреће другачијим питањима и темама, и суштински губи занимање за „периферију“.

Мора се догодити, и то ће се догодити. Колонизација Русије од стране либералних глобалних елита са њиховим епистемима ће се завршити, а Руси ће бити слободни да изграде своје велико царство - изнад свега, филозофско. Али Хегел је рекао да нема велике државе без велике филозофије. Руско пролеће је такође пре свега филозофски концепт. Стварност не прати увек главну семантичку осу - догматски ток ствари, Провидност. Она се завија као змија, одступа од историје, покушава да води у слепе улице од којих су понекад изабрани народи и друштва деценијама и вековима. Деведесете године двадесетог века биле су такав ћорсокак од ког покушавамо и не можемо изаћи. Руско пролеће је био тренутак када се стварност за кратко време приближила догматском току ствари и ... повукла се поново. Руско пролеће је метафизички догађај. У овом тренутку, руски народ се скоро пробудио и прогласио се субјектом и снагом.

Већ сам објавио два тома о источноевропској цивилизацији, а део тога је посвећен српском Логосу. Открио сам да су Срби у суштини ратници. То је наслеђе Беле Србије и древне историје – изгледа да је сарматски фактор у томе одиграо важну улогу. Али Срби су се населили у региону Балкана, где је давно пре доласка првих Индоевропљана преовладавао древни матријархат – цивилизација Велике мајке – њене остатке налазимо у Лепенском Виру, Винчи и тако даље. Дакле, ту је и скривени утицај Логоса Кибеле у српској традицији.
Мислим да су Косовска битка и епски избор краља Лазара кључ за српски идентитет: Србин је онај који претпоставља славну смрт за православну веру и српску отаџбину било каквом богатству и даровима непријатеља. Дакле, мислим да Срби нису само народ… Ви Срби сте нека врста мистичне заједнице, црква краља Лазара посвећена Косову, као вечни пример оданости, воље, достојанства и посебне врсте чисто српске светости… Све то сам покушао да истражим у „Ноомахији“ посвећеној Словенима и балканској цивилизацији као таквој.
Такође сам открио да је погрешно представљати Балкан као периферију Европе. У извесном смислу, то је колевка европског сељаштва, а европско сељаштво је заслужно за многе кључне елементе европског идентитета… Тако да бих био срећан ако би ове моје нове књиге биле преведене на српски језик, као и остале које су већ објављене у мојој вољеној земљи.

Вино је табуисана супстанца у многим сакралним цивилизацијама. Са његовим коришћењем су традиционално повезани многобројни ритуали и обреди. Значајно је поменути да реч «спирт»[i] долази из латинског «спиритус», што значи дух. Кабалисти такође повезују вино са унутрашњим, езотеричним аспектима. У хебрејском, речи «вино», и «мистерија», «тајна» имају исту нумеричку вредност, па су самим тим синоними у мистичном значењу.

Ова тема је још потпуније развијена у исламској традицији. Шеријат, као спољашњи, егзотерични закон религиозних правила, муслиманима стриктно забрањује конзумирање алкохолних пића, и то се сматра ужасним грехом. У потпуној супротности са овим строгим гледиштем се налази традиција суфизма, унутрашњи ислам, где се, напротив, на све могуће начине певају славопојке посвећене испијању вина и на различите начине величају благодети алкохола. Алкохол је иначе реч арапског порекла и суфи, исламски езотерици тако зову своје “тајно знање”, “унутрашњу иницијацијску доктрину”. И као што је алкохол забрањен за спољашњи свет ислама, а допуштен  за унутрашњи – исто тако, људи шеријата се баве спољашњим видом истине, љуском[ii], а људи тариката њеном суштином, језгром.

Свирамо исту мелодију, а ако нисмо срећни, не можемо рећи 'стани' овде, то није могуће. Требало би да овим пут одемо почетка - до прве ноте ове симфоније. И требало би да се упитамо: ко је аутор који је започео овај процес урбанизације, који је створио возове, либерализам, демократију, напредак, ракете, рачунар, нуклеарну синтезу. Ко је стварни аутор? И то је суштина: јер је то била људска одлука, то није био "природни процес". У једном историјском тренутку смо одлучили да идемо тим путем, а сада можемо само успорити или убрзати. Али, зашто се не питамо: да ли је ово, од почетка прави смер? Да ли је ова одлука исправна?

Требало би да се вратимо до тренутка када ова мелодија почиње - то је моја идеја. Могло би бити прекасно, па да се пробудите са роботима око себе, савршеним порезним обвезницима, који доносе демократске одлуке, шаљу једни другиа смс поруке  од робота, до робота…

За такав апокалиптички сценарио, диспензацијализам има спремне одговоре. Дани ‘‘Велике невоље’‘ (Tribulation Period) су дошли. ‘‘Империја зла’‘, о којој је говорио Реган а потом Буш, ‘‘хорде цара Гога из земље Магог’‘, то су, у диспензацијалистичком кључу, у психогеографији Американаца, недвосмислено Руси и њихови савезници, баш као и бибилијски, апокалиптички ‘‘кнежеви Роша, Мешеха и Фувала’‘ (где се Рош тумачи као Русија, Мешех као Москва док је Фувал древни хебрејски назив Скитије). С тим што, у америчком случају, коначни обрачун поприма сасвим особене црте: иначе прогресивна и човекољубива, Америка поседује и свој злокобни аспект – лице саме Апокалипсе, намењено онима који одбацују њену Благовест, њено (фарсично) Јеванђеље. То је лице оног ‘‘Милосрдног анђела’‘, који је јаросно разарао Србију, потом Авганистан, Ирак, а сутра, ко зна, Сирију, Иран, Кину или Русију…

Леви је уверен да западне агресије и обојене револуције доприносе ширењу "универзалних вредности"

У новембру 2017. се у Амстердаму окупило 1500 људи како би разговарали о процесу глобализације. Кључна точка догађаја је био говор познатог идеолога овог процеса Бернар-Анри Левија, француског филозофа, писца и публицисте који је подржао све западне агресије и обојене револуције у свијету, увјереног како ти ратови и дестабилизацијски процеси доприносе повећању броја демократских земаља у којима владе потичу плурализам и транспарентност и ширењу “универзалних вриједности”.

Како је сам рекао, Бернар-Анри Леви је у Амстердам дошао из “главног града ирачког Курдистана”, Ербила, што је врло знаковито, а публици је говорио о актуалним “тектонским помацима”, како процесе у свијету тумаче теоретичари и заговорници глобализације, али с једним центром моћи који ће управљати униполарним свијетом.

Исток мора бити засићен новим знањем, мора са троуглом осталих страна Света разменити особеност расветљавања онтолошких порука. Старо време Истока није прикладно. Криза временске парадигме изазива рађање на Истоку посебне онтолошке модификације. Та модификација је одговор на западну резонансу, али она активира даљински дијалог између Севера и Југа. Све заједно мора у заједничком ткиву бића додати знања о његовој изворној, сеновитој страни, о мрачној страни онтолошког Месеца. Или о кабалистичком значењу имена демона Сунца.
   Данас се може описати у каквом је односу парадигма простора са парадигмом времена. Проблем је расветљен кризом савременог света. У тој динамичкој катастрофалној радњи је откривена просторна механика гносеолошког Истока и Запада. Додаћемо, у њиховом подприродном стању. Хипертрофија Новог Доба је, као вапај Запада који болно покушава да се апсолутизује, избацила на површину раније замрачене онтолошке структуре. Али засад још увек не поседујемо оруђе за наредни корак. - Не знамо какав ће бити одговор Истока на тај изазов. Знамо какав је Исток у пасивном трпљењу - као историјски побеђена антитеза Западу. Али засад не знамо његов тријумфални онтолошки ход, његово златно посткритичко самопотврђивање. Има слутњи да је такво потврђивање немогуће без темељног претресања сразмера у општем узроку бића.
   Питање Запада - временска парадигма - истакнуто је као аномалија подложна превазилажењу и искорењивању. Какву парадигму у том случају диктирају Југ и Север, и како Исток треба да их узме у обзир да би "смрвио поган"?

То што се догодило данас, 7. априла 2017. године, може постати почетак Трећег свјетског рата. Ратове, по правилу, нико не жели, али ратови се ипак догађају. Некада свјетски. Због тога вјерујем да је прије свега неопходно, као и у случају било какве катастрофе, сачувати спокојство и сабрати мисли.

Јутром, 7. априла 2017. ВВС Сједињених држава су први пут од почетка дугогодишњег сукоба у Сирији нанијеле масовни ракетни удар ракетама Томахавк по авиобази ВВС Сирије. Тј. по нама. Зашто ми нисмо користили  комплекс противракетне одбране? По једној верзији, због тога што их за одраз потпуног напада од стране јединица Сједињених држава код нас нема довољно, они су били предназначени прије свега против ракетних удара других могућих противника. Друга верзија: Москва није одлучила да нареди јер би то значио неповратан рат са Сједињеним државама. Вашингтон је ријешио, и знао је на шта иде. Ми не. Шта даље? Прије него приступимо прогнозама вриједјело би још једном погледати на контекст – почетни услови који могу довести до почетка Трећег свјетског рата (иако још увијек могу и да не доведу).

Основне тачке наводимо према књизи Александра Дугина Четврта политичка теорија:

• Одрицање од разума (душевног здравља). Алтернатива томе је свестан избор душевне болести: схизофреније на пример у делима Делеза;

• Смрт човека (Бернар Анри Леви), смрт аутора (Ролан Барт);

• Превазилажење свих сексуалних табуа и ограничења (одбацивање самог појма настраности, прихватање инцеста, слободан избор пола...);

• Легализација дрога (у чему је легализација „лаких“ дрога само први корак);

• Рушење уређеног, структурираног друштва и државе у корист „мноштва“ и анархистичких заједница у свим облицима.