The Fourth Political Theory

beyond left and right but against the center

Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова - или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије  - то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета - важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња - Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије - „Видећете, видећете!“. И видећемо. Дакле, где је Град?

Може се покушати одлагање рата још за неко време, а Русија ће уложити одређене напоре у том правцу. Зато што нам рат сада није од користи, ми смо за њега спремни много мање него пре годину дана.

Треба признати обичну истину – неће нас оставити на миру и боље је да се то одмах призна. Историја је – увек избор, често избор пред лицем смрти. Обичан човек бежи од тога, настоји да се забарикадира од проблема, али ако се власт исто тако понаша, онда је та власт пролазна. Историја почиње тамо где врхови вертикале власти доносе егзистенцијално-историјску одлуку, а то значи – гледајући право у очи смрти.

Могуће је покушати да се побегне, али нас историја ипак стигне и има знакова да нас она сустиже, у најмању руку, из Сирије не можемо да одемо без победе. А ако нас још изазову осујећивањем минских споразума на Донбасу, онда ће нам бити потребне две, а не једна победа. Сигуран сам да смо ми потпуно за то спремни, да можемо то да учинимо. Али од политике пола чаше мораћемо да одустанемо.

Наш велики народ и одважна армија имају довољно снаге, чврстине и храбрости за велике победе…“

Neophodno je da prihvatimo jednostavnu istinu: oni nas neće pustiti na miru, i najbolje je da to odmah sebi priznamo. Istorija je uvek stvar izbora, vrlo često izbora suočenog sa smrću. Prosečna osoba beži od toga i pokušava da zabarikadira sebe od problema, ali ukoliko se vlast tako ponaša, onda je to samo prolazna vlast. Istorija počinje kada vrh vertikalne moći donese egzistencijalnu – istorijsku – odluku, a to podrazumeva gledanje smrti u oči.

Moguće je pokušati i pobeći, ali istorija nas stiže bez obzira šta dalje radili, a postoje znakovi da nas danas sustiže. Ako ništa, barem Siriju ne možemo napustiti bez pobede. A, ukoliko nas oni izazovu i prekrše minske ugovore u Donbasu, onda nam neće biti potrebna samo jedna pobeda, nego dve. Siguran sam da smo spremni i da možemo da ih ostvarimo, ali moramo odustati od politike polupune čaše.

Naši veliki ljudi i nesalomiva armija imaju dovoljno snage, duhovne čvrstine i odvažnosti za velike pobede. Druga stvar je da li političko liderstvo zemlje ima dovoljno mudrosti, hrabrosti i volje. Sada se sva pitanja otvaraju pred njima i videćemo kako ti ljudi odgovaraju na poziv istorije. Oni smatraju da svi treba da snose odgovornost za stvari sa kojima se suočavaju. To je tačno. Ali njima će se suditi pred sudom istorije. A taj sud je strašan, sličan Božijem; tu nije moguće potkupljivanje ili korišćenje administrativnih resursa.

Наравно, могуће је да се западна политичка класа није прерачунала већ, напротив, инстинктивно зна да њен сопствени интерес код куће захтева велику страшну бабарогу у иностранству. Нови светски Хладни рат, објашњава Дугин, „одложиће налет унутрашњег нихилизма либерализма и на тај начин га спасити од неизбежног краја. Зато су (западним елитама) тако потребни Путин, Русија и рат. То је једини начин да се спречи хаос на Западу и да се сачува шта се може од његовог глобалног и домаћег поретка. У овој идеолошкој игри, Русија би потврдила постојање либерализма јер је она тај непријатељ који потврђује борбу за отвореним друштвом и она која би му помогла да се учврсти и настави да се глобално потврђује.“

Није готово. Они који познају историју великог српског народа схватају да са њим никада неће бити „готово". Он прима страшне ударце судбине, али сваки пут поново устаје. Срби су и у томе слични нама. Ми стижемо до посљедње црте, чак залазимо иза ње, али се потом опет враћамо у историјски битак – послије пораза, револуција, смутних времена. Тако дишу словенске груди – удах/издах. На издаху уздрхти свет.

Срби су живи, али тај историјски живот више не тече у самој Србији као држави, већ у дубинској Србији, у исконској Србији, у „тајној Србији", у оној „огњеној Србији", Светој невјести, о којој је дирљиво писао српски пјесник и сликар Милић од Мачве. Истинска Србија сада зри у Косовској Митровици, у Републици Српској. И управо одатле – из дубине светог народа – треба да стигне препород, враћање Срба у историју.

 Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима.

Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави.

У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Русија је осуђена на то да прихвати 4ПТ. Ми данас нисмо комунисти, нисмо либерали нити смо фашисти. Ми смо уопште без идеологије, али у том случају са нама могу да раде шта год хоће. Без идеологије, без идеје не може да постоји друштво – урушиће се ако га покреће само инерција. Зато 4ПТ побуђује занимање како научне јавности тако и најинтелектуалнијег дела политичких елита Русије. Али, за 4ПТ се, као и за сваку идеологију, треба борити. Ништа се лако не постиже. Тим пре што је у Русији још увек остало много либерала који раде за Запад и на све могуће начине спречавају промоцију 4ПТ и њено остваривање. Али, много тога је већ учињено. Ми редовно издајемо часопис „Четврта политичка теорија“ (при Московском државном универзитету). Ускоро ће изаћи моја нова књига „Четврти пут“, која развија управо философске основе те теорије.

Историјски догађаји не објашњавају се једино путем свесних намера њихових протагониста. Такође не ни искључиво путем њихових личних својстава и особина, премда, наравно, није нимало безначајна психолошка структура неког важног историјског актера, његове идејне или филозофске диспозиције.

Сем фактора чисто квантитативних и мерљивих (економских, социолошких, итд.), на историјске догађаје одвајкада утичу и далеко суптилнији модалитети реалности, не мање стварни ако се тичу квалитета а не квантитета, и ако измичу физичком опажању. (Све то, уосталом, у потпуности важи и за многе друге сфере људске делатности које су далеко више ординарне од сфере политике.) Не једном, нека „апстрактна“ идеја, концепт или мит запечатили су судбину читавог народа или цивилизације (пример Инка који су у шпанским конквистадорима „препознали“ „Беле богове“). И саме политичке идеологије, најзад, припадају сасвим особеној реалности која је у великој мери независна од било којег појединца. (Штавише, оне су често у стању да себи у целини потчине, да „апсорбују“ неку конкретну индивидуу.)

Дугин: Не тако брзо! Већина људи који живе у источном делу Украјине деле заједнички идентитет са руским народом – историјских, цивилизацијских, и геополитичких. Источна Украјина је апсолутно руски и евроазијска земља. Дакле, постоје два Украинес. Ми видимо овај врло јасно на изборима. Популација је подељена у сваком важном политичком питању. А посебно када је реч о односима са Русијом, сведоци смо како тај проблем постаје драматична: Један део је апсолутни анти-руски, други део апсолутна про-руски. Два различита друштва, две различите земље и две различите националне, историјске идентитети живе у једном ентитету.

 Дакле, питање је које друштво доминира други?

 Дугин: То је важан део украјинског политике. Имамо два дела, а имамо капитал Кијев. Али у Кијеву имамо и идентитете. То није ни главни град Западне Украјине нити источној Украјини. Капитал западном делу је Лавов, град источног дела је Харков. Кијев је главни град вештачког ентитета. То су све важне чињенице да разумемо овај конфликт.

 Западни медији, као и украјински “националисти” би се не слажем са термин “вештачки” за украјинске државе.

Nemački konzervativni revolucionar Artur Miler van den Bruk je svojevremeno napisao duboke reči: “Večnost je na strani konzervativaca”. Večnost je na našoj strani. Polovi velikih svetskih sukoba naroda, kultura, civilizacija, veroispovesti i ideologija predstavljaju projekciju arhetipskog stanja – bitke anđela. To je nebeska vojska dobra koja vodi bitku s demonima zla. To je vertikalna, večna nadvremenska osovina velike drame. Boj anđela je izvan vremena, on se vodi uvek. On je utisnut u večnost, kao strukturišuća paradigma.

Senka velike bitke pada na istoriju, dajući vremenu smisao, sadržaj, orijentaciju. Tako istorija postaje sveta – hijeroistorija. Mnogi znaci i likovi ukazuju na to da danas stižemo do presudne crte te napete drame. Ta i predanje kaže da će bitka anđela, u koju su uvučeni ljudi, narodi i carstva zemaljska, u “poslednje vreme” izbiti s posebnom snagom, dostići gigantske razmere, sasvim se približiti raspletu.

Више од тридесет година, Ален де Беноа се методички бави научним, аналитичким и интелектуалним радом у области идеја. Писац, новинар, есејиста, филозоф и говорник, он је објавио више од 50 књига и 3.000 чланака, који су преведени на петнаестак различитих језика.

Његова омиљена подручја су политичка филозофија и историја идеја. Но, он је такође и аутор бројних дела која се односе на археологију, народне традиције, историју религија и науку о животу.

Ален де Беноа се не обазире на идеолошка помодарства. И премда се његово дело све више цени у све већем броју земаља, Ален де Беноа је и даље личност коју избегавају у Француској, где се његово име често доводи у везу са једном "новом десницом", у којој он самог себе никада није стварно препознао. Ален де Беноа сарађује са другим европским мислиоцима сличне идејне и духовне оријентације. У Србији су неки његови текстови преведени и објављени почетком деведесетих година, а његова сарадња са руским интелектуалцима, окупљених око идеја које персонификује Александар Дугин, континуирана је и плодотворна.

Извесно је да геополитички погледи условљавају не само спознајне обдарености и својства субјеката већ и коначна сврха. Добар пример реченог пружа мисао британског геополитичара Хелфорда Џона Макиндера, који је своју концентричну визију света те антиевропске пројекте – попут „санитарног кордона“ или „гвоздене завесе“ – створио у функцији британске псеудоимперијалне и таласократске политике, освајачки усмерене ка „срцу земље“, односно ка безмерним богатствима и моћима Русије. Та освајачка накана је и вредносни критеријум Макиндеровог геополитичког погледа те зато, примерице, када описује трећи регион евроазијског континента, што се простире од Каспијског и Црног до Црвеног мора, он не одолева да истакне његову предност са тачке гледишта британских колонијалних похлепа:

„Ипак, (тај регион) има и једну предност, јер га многобројни заливи и делте река које се уливају у океан потпуно отварају за продоре поморских сила (Макиндер, 1994).“

Север и Југ, при том, имају неупоредиво већи значај. То је приметно већ од најранијих времена. Миграције народа и раса, свештена географија и топонимика, улога коју ове стране света имају у традицијама и предањима разнородних, али изнад свега индоевропских народа, то веома недвосмислено потврђују. Значај осе Север-Југ, као у нашој епохи, може бити помрачен, потиснут, али он тиме не постаје мање реалан ни мање битан. Оса Север-Југ остаје вертикална оса историје и сакралне географије. Насупрот томе, дуализам Исток-Запад не само да има скромније значење и смисао, већ је и познији од овог првог. Он, у најбољем случају, припада историји и њеним контигенцијама; дуализам Севера и Југа је праисторијски или, још пре, над- и мета-историјски.

Према томе, евроазијски економски модел представљао би комбинацију слободног тржишног прилаза и контроле над стратешким областима. Александар Дугин предлаже и стварање јединствене резервне евроазијске валуте, чиме би се спречили негативни спољни утицаји на финансијски систем (и привредни систем у целини), али и подстицање развоја низа локалних средстава плаћања, чиме би се дао импулс развоју локалних економија на реалним основама и спречило стварање шпекулантског капитала.

Značenja mita su mnogobrojna, i moguće ih je tumačiti u najrazličitijim ključevima. Podrazumeva se, takođe, da oni imaju i svoj doslovni, „naturalistički“ smisao: svaki istinski mit nije iskljičivo fantazija, uobrazilja, ono što je u njemu sadržano odgovara nekim konkretnim uslovima, u vremenu i prostoru, na Zemlji. Drugim rečima, mit se nije morao dogoditi na način na koji je opisan, nikada se zapravo na taj način nije ni dogodio, ali se mogao dogoditi, i događao se, u određenoj meri. „Istinito je samo ono što se nije dogodilo nikad i nigde“ (Novalis).

Hiperborejski mitovi nisu samo neposredne i jasne evokacije Zemlje besmrtnosti na dalekom severu kontinenta. Kada se, u ruskoj bajci na primer, pominju trojica braće, od kojih treći i najmlađi beše Ivan, koji je živeo u nekoj dalekoj zemlji u kojoj je vladala stalna tama, sve dok Ivan nije ubio džinovsku zmiju i oslobodio Sunce… – to je, za nas, očigledna i jasna evokacija arktičke noći, dakle Severa, Hiperboreje. Ivan tu ponavlja arhetipski poduhvat Indre koji je ubio zmaja Vritru, kako bi povratio Sunce i oslobodio nebeske vode. Mitovi o Hiperboreji imaju i tu prednost što, slično mitovima o Atlantidi, predstavljaju sećanje na realnu zemlju (premda se njihova značenja time ne iscrpljuju), ali su, za razliku od atlantidskih mitova, relativno usko lokalizovani, u okolopolarne oblasti: samo ovde moguće je tragati za njihovim materijalnim tragovima i potvrdama.

Ali Vladimiru Putinu je svaki put polazilo je za rukom da izbegne pogoršanje odnosa sa američkom političkom elitom. On je za to uvek nalazio opravdanje u nastavku nekakvog procesa dijaloga – da ne ulazimo u to kakav je to dijalog između slabog i jakog. Naime, mi smo, formalno stisnuvši zube, nastavili da nazivamo SAD „partnerom“, „prijateljem“, što se najjasnije – praktično u obliku saradnje, neograničenog zbližavanja i „resetovanja odnosa“ – videlo tokom četvorogodišnje vladavine Dmitrija Medvedeva. Sada je konačno udarena tačka iznad „j“, takva dvojna pozicija budući slabila političko rukovodstvo Rusije.

Sada je ovo pogoršanje odredilo i prioritete, i konačno je jasno da su Sjedinjene Države naš apsolutni neprijatelj, geopolitički protivnik koji ulaže sve moguće napore i koristi sva raspoloživa sredstva kako bi oslabio Rusiju i lišio je suvereniteta i, komadajući je, isključio iz uloge ozbiljnog igrača na svetskoj pozornici. Svi napori američke politike u poslednje dve decenije bili su usmereni ka tom cilju.

Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском Истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском Истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска. Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД. Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД, то су такозване демократе, или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе. У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста. На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана“. Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби. Управо они и јесу извор планирања и спровођења арапског пролећа, које нема никакве везе с интересима самих Арапа. Арапима просто манипулишу како би створили ситуацију управљаног хаоса. Манипулишу споља, манипулишу и непосредно помоћу западних мрежа утицаја, и помоћу њихових субимперијалистичких савезника на Блиском Истоку. Када у Бахреину шиитска већина покушава да на таласу арапског пролећа истера своје, онда су све те снаге бачене против огромне већине у Бахреину.

Svet Tradicije načel., vrlin. i vrednosti koje osvetljava, rehabilituje i razvija katedra Julijusa Evole (1898—1974) — polarno je udaljen od modernog, pa je stoga nedostupan optikama kakve nude ili nameću vladajuće škole usmeravanja ljudskog. Već i sama moderna forma mentis je prva i gotovo nesavladiva prepreka razumevanja a pogotovu življenja Tradicije o kojoj svedoči Evolino delo. Pri kraju najprodornijeg istraživanja misterije Grala, templarskog i gibelinskog nasleđa, Julijus Evola opaža »da je i u jednostavnom domenu ideja karakter vladajuće kulture danas takav da većina nije u stanju da stvori nijedan koncept o čemu je tu reč.«1 Izložene činjenice ukazuju i na težinu zadatka uvođenja u delo Julijusa Evole. Svaki verodostojni korak ka središtu Tradicije sadržane u Evolinom delu izaziva kvalitativni preobražaj duha i duše, udaljavajući nas od »jednodimenzionalnog univerzuma« (Markuze), u kome su čoveka zatočile moderne ideologije i demonija ekonomije. Jedinu podudarnost između Evolinog puta ka Tradiciji i moderne mreže vavilonskih komunikacija opažamo na samom početku njegove duhovne pustolovine pa je stoga uputno započeti uvođenje upravo na toj tački saglasnosti pojedinog i opšteg iskustva. U pitanju je iskustvo modernog nihilizma.

Немачки конзервативни револуционар Артур Милер ван ден Брук је својевремено написао врло дубоке речи: “Вечност је на страни конзервативаца”. Вечност је на нашој страни. Полови великих светских сукоба народа, култура, цивилизација, вероисповести и идеологија представљају пројекцију архетипског стања – битке анђела. То је небеска војска добра која води бирку с демонима зла. То је вертикална, вечна надвременска основа велике драме. Бој анђела је изван времена, он се води увек. Он је утиснут у вечност, као структуришућа парадигма.

Све доскора укупна штампа Совјетске Русије имала је посебан карактер. Сензације, којима обилује европска штампа, лична питања и расправе, све је то било одсутно. Уместо тога, начелна, стручна, привредна и социјална питања била су на свакодневном реду. Једном речи: совјетска штампа, за разлику од европске, носила је чисто синдикалистичко обележје.
Додуше, оваква штампа може бити досадна, једнолика за шире слојеве, јер не даје ону дозу голицања за свет, који чами у досади и нема другог посла него да се наслађује туђим несрећама. Али Совјети су јасно подвукли: у Русији не сме бити никог коме ће време бити досадно. Сви морају да раде, свачији живот и битисање мора бити продуктивно; а време за одмор не сме се употребити на празне приче, него на усавршавање и прикупљање знања. То време за одмор испуниће – поред осталог – књижевност и штампа, која има служити одређеним социјалним и привредним циљевима, а не да се исто испуњава дражењем нерава и психе беспосличара и готована, којих у Совјетској Русији не сме бити.
Са тих општих разлога, отишла су у позадину и многа друга идејна и политичка питања, а поглавито политичке категорије.

Иако данас постоји доступан број задовољавајућих приручника помоћу којих добро разумемо немачки национал-бољшевизам, то није случај са руским национал-бољшевизмом, чије постојање сад истражујемо. Тако је рад Михајла Агурског, иако непријатељски настројен, извор одличних првокласних информација и разлога за размишљање, чак и наду.
Теза аутора, инспирисана одразом Ортега-и-Гасетовом Побуном маса, је да су марксистичке и социјалистичке компоненте руског бољшевизма само „историјске камуфлаже“ за стваран геополитички и историјски темељитији процес. За Агурског, Лењин је практиковао двоструки језик, православни марксистички у свом писању, која само могу бити сматрана као дела „јавних односа“, он је себе уствари ставио у ред са Александром Херценом, који је одбио Запад, и који је промовисао инвазију Словена на Источну Европу. Од почетка века, Лењин и бољшевици су могли одредити себи циљ, давање вођства светском револуцијом Русији и Русима. У овом погледу, национал-бољшевизам би био руска националистичка идеологија, која би начинила совјестски политички систем легитимним са националистичке тачке гледишта а не са марксистичке тачке гледишта.

Срби су се борили као јунаци, као Срби, као мученици велике идеје. Али су снаге биле исувише неједнаке, а браник евроазијства — Русија — у том раздобљу срамних 90-их је доживљавала сопствено раздобље распада и није журила да прискочи у помоћ. Тако су атлантисти стекли контролу над знатним делом Југославије, коју су у суштини срушили. Сваки други народ би, схвативши да има посла са моћном светском хиперсилом која ужурбано успоставља светску превласт над планетом, већ одавно клонуо. Али, само не Срби, они су сопственом крвљу поливали сваки метар родне груде — борили су се у Крајини, у Републици Српској, свугде, за свако село, за сваку кућу, за сваку планину. Они су били последњи батаљон велике Евроазије који поверене му положаје брани чак и онда када је Велика Русија — браник евроазијске цивилизације — у суштини истакла белу заставу издајства и капитулације. Међутим, кобни механизам антисрпског похода је био озбиљно покренут. И када је СФРЈ распарчана, започео је нови круг спирале — Косово, отцепљење Црне Горе, припрема за последње чинове трагедије - сепаратизам у Војводини и Санџаку. Одбијање Срба да погну главу довело је до директне агресије, бомбардовања Београда, до непосредног војног упада Американаца (цивилизација Мора) на српску земљу, до отимања Косова и смештања војних база НАТО на њему.

Непотпуно објашњење завера Јеврејско питање наставља да узбуђује мисли наших савременика. Ни његово усиљено игнорисање, ни лажна равнодушност, ни примитивна јудеофобија, не може решити овај проблем. Јеврејска нација претставља јединствени феномен светске историје. Она јасно следи посебну религиозно-етичку путању карактеристичну само за њу, преносећи кроз миленијуме мистериозну и неодређену мисију. Шта је смисао ове мисије? Како решити енигму Јевреја? У чему се састоји јеврејска мисија о којој се толико шапуће? Ово је сувише широка тема да би могли да је обрадимо. Стога ћемо се ограничити само на улогу Јевреја у руској историји 20. века пошто је ово питање болно за многе људе, независно од тога којој идеолошкој групацији припадају. Пре свега, треба да знамо да ниједна уверљива, у потпуности задовољавајућа, верзија те теме до данас не постоји. Део историчара нагиње ка негирању важности јеврејског фактора у руској и совјетској историји, што је груба повреда истине. Довољно је погледати списак најважнијих бољшевика и политичке елите државе па да у очи упадне несразмеран број јеврејских имена. Игнорисати ову чињеницу, извлачећи се бесмисленим тврдњама, некоректно је чак и са научно-историјске тачке. Друга верзија која се бави улогом Јевреја у Русији (СССР-у) у 20. веку карактеристична је за наше националистичко-патриотске кругове. Овде се улога Јевреја представља једино као негативна, субверзивна и разарајућа.

Под овом темом имамо у виду оно што се данас, уз одређени степен условности, зове "традиционалистичка мисао" (la pensee traditionelle). Ради се о специфичном правцу који представља беспоштедну критику савременог света, али, за разлику од огромне већине критичара савремене цивилизације, традиционалисти се не ослањају на "хуманистичке" и "прогресивне" вредности, већ на вредности Интегралне Традиције, схваћене као "тотални феномен" коме су подређени сви аспекти друштвеног, политичког и културног живота. Најистакнутији представник, и могло би се рећи оснивач овог приступа, био је француски езотеричар Рене Генон који је формулисао основне принципе "традиционалистичког" приступа. Ретроспективно, после Генона, у претече традиционализма убројани су и чувени "теократски конзервативци" Запада, као што су Доносо Кортес и Жозеф де Местр, као и неки писци "окултног" правца (на првом месту Сент-Ив д'Алведр). Но, ипак су тек Генон и мислиоци на које је он извршио пресудан утицај "традиционалисти" у правом смислу те речи. Конспиролошки мотиви свакако нису, нити су били, централни за традиционалисте. Истовремено, они су за њих увек испољавали велико интересовање (о чему сведочи, између осталог, чињеница да је Генон неко време сарађивао са једним тако познатим конспирологом и антимасоном као што је Абел Кларен де ла Рив, и чак је писао у његовом часопису Антимасонска Француска под псеудонимом "Сфинга"). Али ствар није у томе што је конспирологија у извесној мери заокупљала традиционалистичку мисао; за нас је далеко важније што су управо традиционалисти први пут и потпуно јасно формулисали интелектуалну и историјску парадигму оног феномена који се код обичних конспиролога по правилу назива "завером".